Najnovije vesti

Nakupilo se

Komentar dana

Nakupilo se

Komentar dana

Istina je. U očima Užičanina V., prekjuče kasno posle podne gledao sam smrt. Ozbiljnu nameru da učini ono što je kojih dvadesetak minuta ranije u pismu Kuriru i najavio. Da se ubije. Obesi. Da završi sa sobom.Dok su mi ruke drhtale a utroba kidala pred tom strašnom istinom, rekao sam mu ono šta sam znao. Da to nije hrišćanski, da nije rešenje ubiti se, da se treba boriti.On meni, kroz suze, da idem kući. Da nema hleba, da je gladan već dva dana, da nema posla, prijatelja. Da više nema razloga da živi.U onom bunilu koje me je hvatalo ponudio sam mu pomoć i nagovarao ga da ide u Opštinu kod socijalnih radnika, a on mi je odgovorio da mu je preživljavanja dosta. Ako ne može da živi kao čovek, ne mora ni da živi.Porazila me je ta njegova istina. Postidela. Suočila s realnošću.Nakupilo se beznađa u ovom narodu. Bila je kriza i ‘91, i ‘93, i ‘99, i 2004, samo - tada smo imali nade da će biti bolje. Sada te nade više nema. I to je surova istina.Ruka na sebe diže se samo kad nade više nema. Ni trunke.To mi je i Užičanin V. rekao prekjuče. Oči u oči. Nekada se nadao, sad nade više nema. Umesto nade nakupilo se beznađe u njemu. Punih šest godina traži posao, svi mu kažu da čeka, a on da čeka gladan ne može. Dugo se u Užicu, a isto je i svuda okolo, čeka na posao, na koru hleba. Na bolje dane. Zato novine i jesu svakoga dana pune vesti o onima koji više ne mogu da čekaju.Užičanin V., bogu hvala, živ je. U bolnici je, pod nadzorom lekara. Bojim se za njega, šta će biti kada iz bolnice izađe, koliko će tada još moći da čeka, hoće li mu ko ponuditi nadu.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja