Ne mogu više da ćutim, da gledam kako te Kurir mučki napada, udara tamo gde si neprikosnoven. A to je poštenje i moral. Ti, koji si oduvek bio čovek od reči, koji ne menjaš mišljenja ko neki gaće, ti si moj nepotkupljivi tato. Znam da si javnu kuću podigao iz pepela, da ne postoji informacija od javnog značaja koju nisi pustio. Cenzura za tebe ne postoji, tvoje britko pero uvek ide s tobom, ma gde radio. Možda te malo zeza što se po ekranima ne piše, ali uvek možeš da izdaš saopštenje kao Uređivački kolegijum. Brineš o svojim saradnicama ko niko drugi. Neretko ih izvodiš na ručkove i večere, neke stignu i da doručkuju s tobom. Tim hrabrim saradnicama si podigao plate jer su se potrudile, jer su mnogo učinile za javnu kuću, a oni drugi lezilebovići nisu zaslužili ni da im bude redovna. Nikad nisi bio sebičan, pružao si sebe drugima do maksimuma. Uvek si pomagao najrođenije: od tetka Mire, ujka Voje, strika Borisa, pa do najbližih prijatelja i kumova: don Miskonea i her Đitlera. Nikad nisi rekao ne, ali i oni su tvoje poštenje uočili. Umeli su da cene što si vodio računa o javnoj kući, pa su te bogato nagradili iako si gadljiv na pare. Mislim, čak i alergičan. Morali su da te kume i mole da uzmeš brodove i milione.Eto, i sad ovaj Kurir nešto kao traži da pokažeš ugovore s her Đitlerom i ostalim drugarima. A znam što to ne činiš - nećeš da se narod zamajava glupostima i brojkama. Nećeš da ih uznemiravaš dok gledaju 27. reprizu „Boljeg života“, 14. „Srećnih ljudi“, 134. „Vrućeg vetra“... Ti novinari kao nešto znaju. Samo služe režimu i nikad neće biti kao ti, koji nikad nisi fermao vlast, osim onomad kad si bio na vlasti. Tato, izdrži. Voli te tvoja Rubi.
