Pre neki dan, moj kolega, inače dobar poznavalac fudbala, pita me: „Kad ono igramo protiv Belgije?“ Dakle, tu smo. Čak su i oni kojima je teranje lopte više od igre izgubili interesovanje za Mihine „orlove“. Verujem da prosečan Srbin ima problem da nabroji više od tri imena koja će u petak uveče istrčati pred strašne Belgijance.Od euforije koja je pratila dolazak Siniše Mihajlovića na klupu ostao je samo izduvan balon. Ruku na srce, u bušenju balona učestvovao je i sam selektor, tvrdoglavo insistirajući na nekim pravilima, za koja je mislio da će ga proslaviti.Moram da priznam da me užasno, ali baš užasno, nerviraju njegove izjave tipa: „Da je Mesi, ne bih ga zvao“ ili „Može da bude najbolji na svetu, neće da igra dok sam ja selektor“... Njegovo pravo, ali šta ja imam od toga. Ništa. Osim tužne činjenice da selektor i dalje tera uzvodno i da su kvalifikacije naša tužna sudbina.Miha još kaže: „OK, nemamo mnogo bodova, ali imamo kult reprezentacije.“ Sad sam već malo smireniji, šta me briga za Mundijal, važno je da dres s državnim grbom nose oni koji složno pevaju himnu. Nema tu mesta za momka koji je uvršten u najbolji tim Evrope do 21 godinu ili onog koji je jedan od najboljih zadnjih veznih na svetu. Džaba se tu i tamo javi poneko, poput Robija, koji javno kaže da ne razume zašto Matić nije u reprezentaciji.Ostaje nam da ispratimo ove kvalifikacije do kraja, a onima koji putuju u Brazil da poželimo sreću. Mi ostajemo na našim fudbalskim stramputicama i u zabludama.
