Već godinama sam bio ubeđen da su trijumf mlade selekcije na SP u Čileu 1987, kao i Zvezdine titule prvaka Evrope i sveta četiri godine kasnije svi trofeji srpskog fudbala koje sam doživeo. Iako mi je ostalo više nego što je prošlo, jednostavno nemam nijedan iole logičan razlog da pomislim da će Srbija ikad biti prvak bilo kog fudbalskog takmičenja!Na sreću, pogrešio sam. Srbija je 1. avgusta 2013. godine postala prvak Evrope! Iako je u pitanju takmičenje omladinaca, sreća, nada i vera u bolje sutra napunile su preksinoć domove širom Srbije zahvaljujući golobradim klincima, koje do pre mesec dana niko nije primećivao, iako su već tada bili osmi na kontinentu. Da, tako je... Nažalost!Samo nekoliko dana pre EP gurao sam se 45 minuta u zagušljivoj i raspaloj „lasti“ zajedno s jednim od heroja iz Litvanije i ne sluteći da će me „Đukijev mali“ i njegovi ortaci dovesti do ivice suza nakon pobede nad Francuskom. Izašao je Uroš kod Sajma, a zatim, noseći u ruci kesu s kopačkama, strpljivo čekao sledeći, pa onda još jedan bus da bi na vreme stigao na trening.Takvi su mu i saigrači. Skromna neka deca... Pristojna, kulturna i još uvek neiskvarena, iako su im menadžeri-predatori već napunili uši bajkama o Milanu, Čelsiju, Realu... Međutim, tu i jeste njihova snaga jer bar u Litvaniji nisu razmišljali o milionima arapskih šeika i ruskih tajkuna. U glavi su im bili roditelji, drugari, komšije, Srbija... Zato su i uspeli da pobede mnogo već face od sebe. Bili su svoji, hrabri, držali se zajedno, borili kao lavovi do poslednje kapi znoja i funkcionisali kao jedan organizam.I još jednom im hvala što se bar trenutno osećam ponosnim i verujem da će jednom i ovde svanuti bolje sutra! Juče je to bolje svanulo zbog Marka, Dejana, Uroša, Aleksandra, Predraga... Valjda će biti još neki 1. avgust...
