Predsednički izbori u SAD polako, ali sigurno ulaze u sam finiš.
Sva svetska javnost s velikom pažnjom i nestrpljenjem iščekuje ishod najvažnije odluke po globalnu politiku. S obzirom na izazove pred kojima se SAD nalaze, ali i savremena civilizacija uopšte, izbor prvog čoveka Bele kuće izaziva veliku pažnju u celom svetu, piše u svojoj analizi za Kurir novinar i politički komentator Milovan Jovanović.
Pokazatelji moći
Posle Hladnog rata Amerika je ostala jedina supersila čija je moć neuporediva u odnosu na druge zemlje. Mnogi indikatori ukazuju da, bez obzira na jačanje rivala Kine, Rusije, Turske, Indije, Brazila, Irana..., SAD su i dalje najjača i najmoćnija zemlja sveta.
1. Svi relevantni podaci govore da su SAD po BDP još najveća svetska ekonomija. Prema BDP po glavi stanovnika, SAD su pri samom vrhu sa oko 55.000 dolara, dok je Kina, na primer, na nivou od oko 7.000 dolara, a Rusija na nivou od oko 14.000 dolara. Čak i ako u dogledno vreme Kina prestigne SAD u apsolutnom iznosu BDP, ona će i dalje još dugo ostati zemlja na srednjem nivou dohotka. Nivo BDP Rusije bitno je podložan fluktuacijama zbog variranja cena nafte i gasa. Činjenica je da dolar kao svetska valuta dodatno doprinosi ekonomskoj nadmoći SAD. U današnjem svetu 80 odsto svih finansijskih transakcija i 90 odsto svih deviznih transakcija se odvija u dolarima. I sama ruska rublja i kineski juan su valute vezane za dolar.
2. SAD dominiraju i u vojnoj snazi trošeći na oružane snage više novca nego sve zemlje NATO zajedno. Vojna nadmoć SAD je neupitna u svim odbrambenim domenima. SAD u svom posedu imaju 10 nosača aviona sa pratećim flotama brodova, dok Kina i Rusija raspolažu samo sa po jednim nosačem aviona.
3. Tehnološka superiornost koja je zasnovana na nauci i njenoj primeni takođe je važno obeležje jedne supersile. U oba ova aspekta Amerika ubedljivo dominira. Od 10 najboljih svetskih univerziteta, osam je iz SAD, dok su preostala dva iz Britanije. I u primeni naučnih inovacija Amerikanci su ubedljivo prvi u svetu.
Močvara još mutnija
Uoči prethodnih predsedničkih izbora Tramp je tokom kampanje dao sijaset obećanja, od kojih su mnoga izgledala iluzorno. Navešću samo ona najvažnija obećanja iz 2016. izgradnja zida na granici sa Meksikom; ukidanje Obaminog zdravstvenog osiguranja; „isušivanje vašingtonske močvare“; uništenje IS; povlačenje SAD iz sporazuma o Transpacifičkom partnerstvu (TPP); smanjenje poreza; povećanje izdvajanja za odbranu članica NATO; proglašavanje Kine „manipulatorom valuta“ i smanjenje ogromnog trgovinskog deficita koji SAD imaju sa ovom zemljom; normalizacija odnosa sa Rusijom; ponovno pregovaranje o NAFTA trgovinskom sporazumu kako bi se obezbedili bolji uslovi za SAD; prestanak finansiranja programa UN u oblasti klimatskih promena; premeštanje sedišta Ambasade SAD u Izraelu u Jerusalim... Većinu datih obećanja predsednik SAD Donald Tramp je ispunio. Međutim, to nije dovoljno jer je svojom politikom dodatno produbio podele među građanima i pojačao mržnju. Američko društvo je danas posvađano i podeljeno kao nikada u novijoj istoriji. Vašingtonska močvara je još mutnija, prljavija i nepreglednija.
Pandemija izazvana koronavirusom je najveća kriza s kojom se svet suočava još od Drugog svetskog rata. Posledice su katastrofalne po celu planetu. SAD i EU su nespremno i neozbiljno dočekale udar virusa, koji je do sada samo SAD koštao više ljudskih žrtava (više od 220.000) nego Vijetnamski rat i teroristički napad 2001. zajedno.
Posledice pandemije
Još je nejasno kako i zašto su zatajile institucije SAD i EU i zbog čega je izostao zajednički odgovor na ovu kataklizmu. U ovim, do sada nezapamćenim okolnostima, Amerikanci će 3. novembra izaći na izbore na kojima će izabrati predsednika. Kandidati su Donald Tramp (74), aktuelni američki predsednik, u ime Republikanske partije, i Džozef Džo Bajden (78), dugogodišnji senator iz Delavera i bivši potpredsednik SAD, predstavnik Demokratske stranke. Ovi izbori su bez dileme najneizvesniji izbori od 2000. (Džordž Buš mlađi i Al Gor).
Posledice pandemije koje su se odrazile na američku privredu i ekonomiju, ali i antirasne demonstracije koje su buknule u brojnim gradovima biće presudne za izbornu pobedu. Siguran sam da će kandidat Demokratske stranke Džozef Bajden postati 46. predsednik najjače, najrazvijenije i najmoćnije zemlje sveta. Samo neko veliko čudo, ako se desi do dana izbora, može da preokrene situaciju. Realno, tako nešto malo je verovatno.
Javno sam rekao 2016. da će Donald Tramp pobediti na izborima Hilari Klinton i postati 45. predsednik SAD. Tada sam znao i čvrsto verovao da je isuviše rano da u periodu od samo osam godina američki građani prvo na izborima izaberu prvog Afroamerikanca za predsednika a da odmah nakon toga na sledećim izborima izaberu i prvu ženu za predsednika svoje zemlje. Da je bilo ko drugi ispred Demokratske stranke bio kandidat za predsednika, pod uslovom da je muškarac, bez problema bi pobedio Donalda Trampa. Ako tome dodamo i aferu sa mejlovima Hilari Klinton koji su objavljeni u jeku izborne kampanje, jasno je zašto je ona kao kandidat na kraju bila neprihvatljiva i za veliki broj tradicionalno demokratskih glasača, posebno glasača progresivne levice.
U prilog tome govori činjenica da je Donald Tramp 2016. na predsedničkim izborima osvojio Pensilvaniju i Mičigen, dve države koje je poslednji put jedan republikanac osvojio jos davne 1988. Bio je to, danas pokojni, Džordž Buš stariji, koji je tada postao predsednik Amerike. Tramp je te dve države, koje se smatraju „swing“ državama i koje nose 20 i 16 elektora, osvojio tesno za samo 0,7 i 0,2 odsto. Međutim, Džozef Bajden je predsednički kandidat koji ne izaziva ni približno sličan animozitet kao Hilari Klinton i koji je do sada pokazao da može uspešno da pomiri različite frakcije u Demokratskoj stranci, od progresivnih levičara poput Bernija Sandersa do demokratskih centrista.
Veliki uspesi
Do pojave pandemije, Trampovi uspesi na polju ekonomije bili su izuzetni. Stopa nezaposlenosti bila je najniža još od 1969. Uveren sam, da nije bilo kovida 19 i svih negativnih posledica koje su usledile, da bi Donald Tramp obnovio mandat. Ovako Trampa čeka sudbina Džordža Buša starijeg, koji je bio poslednji američki predsednik koji je imao jedan mandat. Zanimljivo je da od kraja Drugog svetskog rata do danas samo Džon Kenedi, Lindon Džonson, Ričard Nikson, Džerald Ford, Džimi Karter i Džordž Bus stariji nisu ostvarili dva mandata.
Pobeda Džozefa Bajdena ne treba da plaši niti zabrinjava nikoga u našoj zemlji. Bajdenova administracija neće značajnije menjati politiku prema Srbiji. Neće se poništiti Vašingtonski sporazum niti će se njegova primena sabotirati. Naprotiv! Podsećam da je Džozef Bajden kao potpredsednik SAD boravio u zvaničnoj poseti Beogradu avgusta 2016, gde je razgovarao s tadašnjim premijerom Srbije a danas predsednikom Aleksandrom Vučićem. Bajden je posle razgovora izjavio da Srbija predstavlja ključni kamen temeljac politički i ekonomski za ceo region i da je liderstvo Srbije izuzetno važno za ovaj deo Evrope. Tom prilikom je u svoje ime, ali i u ime predsednika Obame pohvalio liderstvo koje je tadašnji premijer Vučić pokazao, posebno na planu regionalne saradnje.
- Gospodine premijeru, prešli ste ogroman put da biste svoju zemlju učinili pobednikom na mnogim poljima. Srbija je uspešna, u našoj dugoj istoriji neke stvari su bile bolne i nisu bile dobre, ponosan sam jer smo počeli novo poglavlje zasnovano na međusobnom poštovanju. Izražavam saučešće svim porodicama koje su izgubile svoje voljene u NATO kampanji - rekao je tada Bajden.
Zabluda i laž
Dan kasnije, boraveći u Prištini, gde je razgovarao s Hašimom Tačijem, Bajden je izjavio u vezi sa briselskim dijalogom i formiranjem Zajednice srpskih opština „da će to biti teško, ali i neophodno“. „To je važan posao koji treba da završite i imate odgovornost da ispunite to obećanje dato u Briselu“, istakao je tom prilikom Bajden.
Predsednik Srbije je velikim trudom, radom, mudrom i pametnom politikom uspeo da posle dugo godina izgradi dobre lične odnose sa najuticajnijim ljudima iz Demokratske stranke, ali i Republikanske stranke, što je izuzetno važno za jednu malu zemlju. Interesi Srbije nikada ne bi smeli da budu u koliziji sa interesima najmoćnije zemlje sveta. Cena takve politike je preskupa i to smo imali prilike da osetimo na sopstvenoj koži 90-ih godina.
Predsednik Srbije je Vašingtonskim sporazumom uspeo da obnovi partnerstvo sa SAD, a to znaju da cene i republikanci i demokrate.
U Srbiji vise od decenije vlada jedna velika zabluda i laž - da nas Srbe republikanci vole i poštuju a demokrate mrze i preziru. Dvojica ultrarepublikanaca Džozef Diogardi i Robert Bob Dol su osnivači albansko-američkog lobija u SAD. Diogradi je 1989. osnovao Albansko-američku građansku ligu, čiji je simbol mapa velike Albanije. Još mnogo uticajnih republikanaca, poput kongresmena, senatora, ljudi iz administracije, vojnog i bezbednosnog sektora, nije imalo sluha i razumevanja za Srbe i Srbiju. Nabrojaću samo neke od njih: Njut Gringrič, Džon Mekejn, Donald Ramsveld, Dik Čejni, Kondoliza Rajs, Kolin Pauel... Za SAD Srbija je postala najvažnija zemlja u ovom delu Evrope a njen predsednik najuticajnija i najjača politička ličnost regiona. Zbog svega toga neophodno je nastaviti sa unapređivanjem odnosa sa SAD bez obzira na to ko je stanar Bele kuće.
Kurir.rs/Milovan Jovanović
