Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Ko će biti dobitnik prvog Nina bilo je unapred odlučeno "gde treba" a ostali kandidati bili su statisti
Foto: Marina Lopičić

Kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Ko će biti dobitnik prvog Nina bilo je unapred odlučeno "gde treba" a ostali kandidati bili su statisti

Lični stav

Nisam na tzv. društvenim mrežama, pa nisam ni u prilici da proverim, ali sam siguran da je u promet pušteno mnogo tvitova i Fejsbuk komentara koji će post festum činjenicu da je Ninovu nagradu dobio moj roman objasniti otprilike ovako: „Stvar je jasna ko dan. Baš je - da se Vlasi ne bi dosetili - dan pre proglašenja oplajpičio Ninove bojkotaše, skrenuo pažnju javnosti, pa su članovi žirija iskoristili gužvu i uzvratili mu nagradom“.

Trezven čovek bi sad mogao pomisliti - paranoja. U datom slučaju i jeste (jeste qwrz, graknuće neprejebivci), ali kao ni mnoge druge paranoje nije sasvim bez osnova. Hoću da kažem - i to ću u mini-serijalu o istoriji Ninove nagrade pokušati da dokažem - da je u prošlosti bivalo situacija kada je Ninova nagrada doista dodeljivana po tom modelu, a bilo je i besprizornijih.

Prelazimo na stvar. Istorija Ninove nagrade započinje 1954. godine skandalom koji nikada posle neće biti nadmašen, a nije da nije bilo pokušaja. Te su se, naime, prve godine u tzv. najužem izboru našli romani Ive Andrića („Prokleta avlija“) i Dobrice Ćosića („Koreni“).

Šta mislite ko je te godine dobio Ninovu nagradu? Budući da je to bilo veoma davno, ja ću vas podsetiti - nagradu je dobio Ćosić. U stvari - kako ćemo iz priloženog videti - morao ju je dobiti. Zašto? Zato što je u to doba bio vrlo moćni rendžer komunističkog establišmenta.

Samo po sebi to ne bi bilo toliko skandalozno - „Koreni“ su možda najbolji Ćosićev roman - da predsednik žirija, famozni Mihiz, nije utabao put Ćosićevoj nagradi, tako što je „Prokletu avliju“ - po mom (i ne samo mom) mišljenju najbolji komad proze ikada napisan na SHBCG jeziku - proglasio nedovoljno obimnom novelom i diskvalifikovao je iz daljeg takmičenja.

Mihiz je, naravno, vrlo dobro znao šta je „Prokleta avlija“, a šta su „Koreni“, svejedno, uradio je tako kako je uradio, a kao olakšavajuća okolnost mu se može uzeti to što su mu jajca bila uturena u procjep. Trebalo je da bira, a nije imao izbora. Ko će biti dobitnik prvog Nina bilo je, dakle, unapred odlučeno „tamo gde treba“, a ostali kandidati su bili puki statisti, pritom puni sreće što im se uopšte pominju imena, a sumnjam da bi drugačiji ishod bio sve da je Andrić već bio dobio Nobelovu nagradu.

Nedugo potom Ćosić polako pada u partijski zasenak, a nastupa era apsolutnog šampiona - koji je dobio čak tri Ninove nagrade - Oskara Daviča, takođe partijskog moćnika, inače sjajnog (nažalost zaboravljenog) pesnika i esejistu, ali dozlaboga dosadnog, pretenzcioznog i jedva čitkog romanopisca.

Pravilo je bilo sledeće: Čim Oketa (Davičovo ime od milja) napiše roman, po automatizmu mu se dodeljuje Ninova nagrada. Sve do sredine osamdesetih godina bilo je šereta iz Bermudskog trougla (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“ i „Pod lipom“) koji su u šali govorili da je Davičo Ninve nagrade dobijao - „na nepročitano“, a oni najzlobniji su dodavali i „na neviđeno“. Posle su i šereti zaboravili na Oketu. A šta je posle bilo, to će vam deda ispričati sutra kad vas stavi na krilo.

Foto: Marina Lopičić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja