Skloni smo da našem narodu i državi pripišemo razne mane. Često sa punim pravom. Tako je bivalo i u prošlosti. Početkom 20. veka dva velika pisca Domanović i Dis su u dva dela „Stradija“ i „Naši dani“ dali izuzetno mračnu sliku zemlje. Zemlje kojom vladaju poltroni i neznalice, u kojoj su nabujali „šljam, razvrat i poroci“, u kojoj su zavladali „svi podmukli, svi prokleti i svi mali“.
Samo nekoliko godina posle ovih zloslutnih književnih dela, Srbija se u Prvom svetskom ratu uzvisila iznad svih drugih velikih i malih zemalja. Uzvisila se svojim ratnim pobedama, svojom humanošću prema zarobljenicima, svojom vizijom slobode. Uspela je da se izvuče iz nevolja za koje nije bila spremna.
Jedna od tih nevolja je bila epidemija tifusa. Srbija je imala svega desetak lekara koji su se razumeli u bakteriologiju i infektologiju, a samo su dvojica bili na odgovarajućim mestima za borbu protiv epidemije. Po mišljenju vođe britanske medicinske misije, nigde se epidemija nije tako brzo raširila, ali nigde nije bila ni tako brzo zaustavljena kao u Srbiji.
Drugi slučaj potpune nespremnosti bilo je povlačenje preko Albanije. Naša vlada i vojska nemadoše nikakav spreman plan šta da rade kada su se zatekli na Kosovu. Da se okrenu i bore protiv nadmoćne vojske? Da krenu u nepoznato, preko ledenog zida Prokletija i pokušaju da ubede saveznike da pošalju brodove? Opredeljuju se za drugi izbor.
Nikada u istoriji neka država nije uspela da u tako teškim okolnostima prebaci toliki broj vojnika, čitavu vladu i mnoge političke, privredne i kulturne ustanove. Niko sa strane nije verovao da je moguće da sve državne institucije i vojska tako brzo vaskrsnu na Krfu i da Srbija potvrdi da je važna članica Antante.
Da li nam je danas „ostala još prašina na hartiji, ko jedina uspomena na džinove“? Jesmo li „budućnosti zatrovali sve izvore“, kako je pesimistički pisao Dis 1910. godine? Neki događaji daju osnova za nadu.
Takav događaj je svetski uspeh u vakcinaciji protiv korone. Ta pobeda je ostvarena u siromašnoj zemlji u kojoj se zdravstveni sistem muči u svakodnevnom radu. U zemlji u kojoj su zdravstveni radnici prignječeni između stalnih kritika, loših uslova rada i još lošijih plata. Ti ljudi u belom su, ginući kao na frontu, zaustavili neman boleštine, ne mareći ni za plate, ni za uslove, ni za strah.
Možda smo naopak narod koji svoje najbolje pokazuje kada je najteže. Tako je čak i u manje mračnim oblastima života. Pokojni Tijanić je imao teoriju da su naši košarkaši tako dobri jer su odrasli igrajući na tvrdom betonu.
Svi smo gledali kako je Đoković od treninga na dnu praznog bazena došao do svetskog vrha. Čini mi se da i dalje važi - kada je najteže, Srbi su najbolji.
NE PROPUSTITE
