Ima Srba koji nose imena doslovno prevedena sa grčkog - Bogoljub (Teofil) i Božidar (Teodor) na primer, a bilo je Srba - primerice Aleksije Radićević i Gavril Stefanović - koji su u doba prvog nacionalnog buđenja grčka imena i prezimena posrbljavali u Branko i Venclović.
Prava je šteta što su danas, u jeku petog nacionalnog buđenja (nasmrt), turbosrbi prestali da grčka imena prevode na srpski jer bi referent Večernjih novosti za čistotu srbske vere, pravoslavni sreski špijun i Vučelin svetotajinski obaveštajni oficir, određeni Rodić (odranije poznat redakciji), pogodio u sridu ukoliko bi kršteno ime Filip posrbio u Konjoljub. Filip upravo to znači.
Piše tako Rodić u subotnjoj kolumni u Novostima da „ima saznanja“ da sam se ja ispovedao kod patrijarha Porfirija, koji mi je, uzgred, bio i prijatelj, i da sam onda razvrgnuo prijateljstvo i patrijarhu se „odužio“ tako što sam ga uporedio sa „ekspres-loncem“ i magom Valaamom. Postupak tipičan za opsenarske Novosti, koje objave fotografiju umetničke slike Uroša Predića „Dečak plače na majčinom grobu“, pa ispod fotografije objave tekst u kome piše da je to dokumentarna fotografija dečaka iz Hrvatske koji plače na grobu majke koju su zaklale ustaše.
Napominjući da ostajem odani prijatelj patrijarha Porfirija, ponavljam da reči koje sam, u svojstvu metaforičnog Valaamovog magarca napisao u onomađašnjoj kolumni, nisu moja umotvorina, nego Gospodnje reči koje neće proći ni kad i nebo i zemlja prođu. Te reči važe za sve, bez izuzetka. Nema tu mesta za naše posebnosti, štaviše, te reči izričito kažu („ko izmeni ili doda jednu reč“ itd.) da se Novom zavetu ne smeju prišivati nikakvi pokrajinski zaveti. U suprotnom - sledi degenek.
Patrijarhu je već godinama dobro poznato šta ja mislim o površno sakralizovanim mitovima krvi i tla, klerikalizmu, etnofiletizmu, SPC kao „najvažnijoj instituciji srpskog naroda“ i „jednim od temelja srpskog identiteta“.
Mislim, štaviše, da i on misli slično kao ja, ali za razliku od mene, koji sam laik, on nema kud. Ne preostaje mu ništa drugo nego da nosi krst koji su svima nama na grbaču natovarili naši lakoumi preci brzi na zlo i hitri na grabež. Ovo ne znači da krivicu prebacujem na pretke, daleko od toga, da smo mi današnji bolji, i preci bi nam bili bolji. Kako to? Lako. Koga interesuje, nek se obavesti kod Sv. Avgustina.
Rodić možda strahuje da nameravam da patrijarha iz potaje nahuškam da crkveno kormilo okrene za 360 stepeni. Daleko od toga. Čak i kad bi mu to bila namera, posavetovao bih ga da to ne čini, jer bi džaba krečio. Posledice jednom počinjenog prestupa, jedna po jedna, svima nama moraju izaći kroz nos. Što opet nije nikakva tragedija. Proviđenje će nas - jednog po jednog, ne kao narod, pogotovo ne nebeski - dovesti tamo gde je naumilo, ali ne na način na koji vodi blagočestive - blagom rukom - nego onako kako tvrdovrate vuče za noge dok im glava udara o kaldrmu.
NE PROPUSTITE
