Tokom vikenda će Regionalna akademija za razvoj demokratije (ADD), čija sam jedna od osnivačica, organizovati regionalni sastanak mladih lidera iz zemalja regiona. Tokom sastanka će mladi poslanici, ministri, zvaničnici, aktivisti, istaknuti borci za demokratiju u svojim zemljama za istim stolom definisati zajedničke probleme naših zemalja, zajedničke ciljeve i prioritete i odrediti principe na osnovu kojih naše zemlje mogu da razviju zajedničke politike za rešenje tih problema.
Teme o kojima ćemo razgovarati su brojne i teško da mogu da se ograniče i sve stanu u tri dana. Od onih najaktuelnijih, poput borbe protiv pandemije i saradnje kada je u pitanju vakcinacija, preko onih suštinskih, poput toga da li nam je bitnije kolike su nam države ili kakve su nam države, do onih strateških, poput toga da li ćemo sami da uspostavljamo saradnju i demokratizujemo svoje zemlje na putu ka EU ili ćemo da čekamo da nas neko od spolja natera na to.
Pitanja na koja moramo dati odgovor su brojna, ali, suštinski, sva se svode na jedno. Da li smo partneri i prijatelji u poslu koji nas sve čeka ili protivnici i neprijatelji koji se takmiče jedni protiv drugih? Ukoliko je svim našim zemljama cilj i interes da postanu članice Evropske unije, da li na tom putu podržavamo jedni druge ili saplićemo i podmećemo noge jedni drugima da bismo mi sami izgledali bolje?
Da li će Slovenija, koja će u drugoj polovini ove godine predsedavati Evropskom unijom, pomagati našim zemljama da otvore ili zatvore poglavlja, započnu pregovore ili dobiju status kandidata, ili će se prema našim zemljama u tom procesu ponašati kao neka poluzainteresovana zemlja koja ima prioritete, interes, istoriju i stanovništvo koji nemaju nikakve dodirne tačke sa našim zemljama?
Da li će Hrvatska podržati one zemlje koje još nisu članice Evropske unije deleći svoja iskustva i znanja ili će ih usporavati, postavljati nerealne uslove ili blokirati evropske integracije ovih zemalja? Da li će Srbija i Crna Gora, koje su najbliže članstvu u EU, ovaj proces shvatiti kao zajednički put ili trku u kojoj treba osvojiti pobedu po svaku cenu, čak i po cenu toga da spotiču jedna drugu i stavljaju klipove u točkove jedna drugoj?
Izgleda banalno, ali to zaista jesu stvari koje moramo da odlučimo i o kojima moramo da donesemo stav. Ukoliko shvatimo da smo svi u ovome zajedno i da nemamo bližih suseda, saveznika i partnera, da svi imamo iste ili slične probleme i da, očigledno, nijedna od zemalja ne uspeva sama da ih reši, da moramo da pokušamo da ih rešimo zajedničkim snagama, samo tada imamo šansu.
Za to su nam potrebni i političari koji znaju da i politika i region i naše zemlje moraju da izgledaju drugačije, političari koji će razmišljati o generacijama koje dolaze, a ne o izborima koji dolaze, koji će imati viziju o tome kako naše zemlje i naš region treba da izgledaju u narednih pet, deset i dvadeset godina. Upravo takvi političari se okupljaju ovog vikenda, spremni da rade za zajedničku budućnost svih nas.
Projekat „Regional agenda 2020-2030“ podržavaju Ambasada Švajcarske u Srbiji i Crnoj Gori, „Friedrich Ebert Stiftung“ i „Olof Palme International Center“.
Kurir.rs
Foto: Privatna arhiva
NE PROPUSTITE
