Najnovije vesti

ALEKSANDRA JERKOV: Porodica
Foto: Privatna Arhiva

Srbija i 21. vek

ALEKSANDRA JERKOV: Porodica

Lični stav

Retko gde se ovih dana moglo otići ili sa nekim razgovarati, a da jedna od gotovo sigurnih tema nije bila kratka serija „Porodica“, o poslednjih nekoliko dana pred hapšenje Slobodana Miloševića pre dvadeset godina. Razgovor se samo delimično zadržavao na seriji, glumcima, interpretacijama, režiji, scenariju, scenografiji ili kostimima. Mnogo više se razgovaralo o onome šta danas za nas period u kom se radnja serije odigrava znači, o tome šta za nas znači Slobodan Milošević. Sama činjenica da su se nakon dugo godina mogle čuti pomalo zaboravljene rasprave o načinu na koji smo tada živeli, o ratovima, bombardovanju, zločinima, izbeglicama, redovima, siromaštvu, nestašicama, sankcijama...govori o tome da kao društvo nikada nismo raskrstili sa tim periodom. Postoje ljudi koji veruju da se tada živelo bolje, oni koji se i ne sećaju kako je tada bilo, oni koji se ne sećaju vremena pre toga, oni koji ne zameraju Miloševiću zbog toga što je vodio ratove, nego samo zbog toga što ih je izgubio, postoje oni koji smatraju da se najviše ogrešio o srpski narod, oni koji smatraju da je on sam bio žrtva svoje okoline, supruge, partije ili nesrećnih okolnosti, oni koji ga smatraju herojem koji je sam ustao protiv svetske nepravde i velikih sila, ali i oni koji veruju da je on zločinac, balkanski kasapin i iracionalan i opasan čovek, koji nas je uvukao u rat sa čitavim svetom, činio zločine po svim zemljama bivše Jugoslavije i ubijao političke protivnike.

Najglasniji su, naravno, bili oni koji su tvrdili da mu je trebalo suditi u Srbiji. Da se slažu sa tim da je trebalo da odgovara, ali isključivo „nama“ jer je „nama“ naneo najviše štete. Njih je, kao i obično, na svim stranama političkog spektra. Među onima koji su ga podržavali i među onima koji su se borili protiv njega, mada, očigledno, samo sa neznatnim zamerkama kada su u pitanju ratna taktika i strategija, a ne suštinskim, vrednosnim i ljudskim. Nemamo, međutim, pravo na to. Onog momenta kada je pronađena prva masovna grobnica konačno smo izgubili to pravo. Nemamo pravo da tvrdimo da je „nama“ naneo više štete u danu kada se obeležava godišnjica početka četvorogodišnje opsade Sarajeva. Nemamo na to pravo ni onoga dana kada se u svim medijima pojavi vest da Miloševićeva ćerka Marija slobodno može da se šeta Srbijom jer je nastupila zastarelost postupka u procesu koji se protiv nje vodio zbog krivičnih dela koja je počinila upravo tokom hapšenja, kada znamo da niko od njegovih saradnika nije osuđen pred sudovima u Srbiji i da su pravdu izbegli na isti ili sličan način, kada znamo da mnogi od njih i dan-danas vedre i oblače političkom scenom u Srbiji. Zato mu se nije moglo suditi u Srbiji.

Ne znam da li je serija trebalo da da odgovore na ova pitanja, da li je uopšte i mogla to da učini, ni da li to uopšte i jeste zadatak jedne televizijske serije. Znam samo da je pokazala da se mi nikada nismo suočili sa svim što nam se desilo devedesetih godina, da čak ni sa vremenske distance koja je u drugim državama bila više nego dovoljna da se sagleda prošlost i ponese odgovornost za nju nismo u stanju da to učinimo i da ostajemo duboko podeljeno društvo kada je u pitanju uloga koju je rukovodstvo Srbije imalo tokom svih ratnih godina devedesetih. Znam da ne može serija da nam kaže da je nešto zlo ako mi sami nismo spremni to da saznamo.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja