Aritmetički skup individuuma i političkih stranaka koje postoje uglavnom na papiru i (nešto više) u dnevniku televizora N1 održava se na površini političke scene Srbije pretvorene u senkrup samo zahvaljujući vekovnoj zabludi Srba da je „opozicija“ po automatizmu nešto „dobro“.
Džaba je moja malenkost svojevremeno na letnjim školama političke filozofije u Danasu dokazivala da uzet sam po sebi, pojam „opozicija“ nije ni nešto dobro ni nešto zlo, da on označava isključivo status neke stranke (ili grupe stranaka) u političkom sistemu (ne protiv sistema) i navodila primere Musolinija i Hitlera, koji su takođe duže vremena proveli u opoziciji, da bi, čim su se uspentrali na vlast, raspičkali sistem i promptno ukinuli opoziciju.
Politički program ovdašnje opozicije vrlo je jednostavan i u sažetom obliku glasi ovako: „Je l’ vidite vi šta ‘nam’ radi Vučić i kakvo je to zlo? Nemate, dakle, drugog izbora nego da glasate za nas jer ćemo mi biti dobri.“ Kao garancija buduće dobrote služi famozni (nepotpisani) Ugovor s narodom i neizbežno - „majke nam“.
Opoziciji serbskoj i delu opozicione javnosti, jedva manje sluđene od bivše miloševićevske javnosti, taj se program čini kao recept za uspeh i čudom se i jedni i drugi ne mogu načuditi zašto nešto što zvuči kao kosmodisk ne deluje.
Alavim opozicionim diletantima ne dolazi iz dupeta u glavu da je i za probitak najkatastrofalnijih politika neophodan ogroman stranački rad, uzorna disciplina i dobra organizacija i da se organizovanim politikama - kakve god bile - može suprotstaviti samo radom, disciplinom i organizovanošću.
Delu opozicije je nedavno palo na um da bi se nakon propasti Ugovora s narodom protiv režima trebalo boriti - revanšizmom, dakle krivičnim gonjenjem političkih prestupnika, možda čak i šišanjem do glave i polivanjem katranom i perjem. Tako se radilo i posle Drugog svetskog rata.
Osvetnički umetnički projekat je u „Utisku nedelje“ lansirao Siniša Kovačević, mada nije sasvim jasno da li je ideja njegova ili pak njegovog predsednika Ostapa Ibrahinoviča Jeremića. A čiji će biti benzin, ostaje da nagađamo.
Ono, fakat, rulji, tradicionalno hitroj na grabež i brzoj na zlo, ideja revanšizma zvuči krajnje privlačno, ali nemojmo zaboraviti da se praksi revanšizama pribegava tek kada određena politička stranka osvoji vlast. Prethodni revanšisti - KPJ sa drugom Titom na čelu - vlast nisu osvojili preteći revanšizmom, nego obećavajući kule i gradove besklasnog društva plus industrijalizaciju i elektrifikaciju, a valja spomenuti da su vlast osvojili posle četiri godine antifašističke borbe protiv Nemaca, Italijana i domaćih izdajnika i kolaboranata, uključujući i četnike, koji su nadahnuće Ostapu Guzijanoviču Benderu & Co.
Imajući napred napisano na umu, dobro će biti da opozicija, koja nema nikakvu predstavu šta da uradi ako osvoji vlast, osim da ganja po ulicama, ostane u opoziciji dok se ne formira opozicija koja će znati šta hoće i kako da ostvari to što hoće. Do tada, udri, Vučiću, ne Atlagićem i televizijama, nego goveđom žilom.
NE PROPUSTITE
