Kad god čujem vapaj - a često ga čujem - „ovo nikada ovako nije bilo“, dođe mi da se popenjem na Beograđanku i da preko megafona arlauknem: „Đuturumi, ovo je oduvek ovako bilo“, samo nam se ovo što trenutno „nikada nije ovako bilo“ čini crnjim i gorim od prethodnog „onog što nikada ovako nije bilo“.
Da stvar bude crnja i gora, svako „ovo što nikada ovako nije bilo“ doista i jeste crnje i gore od prethodnog „onog što nikada ovako nije bilo“. To je zato što stvari - ukoliko se ne održavaju i ne popravljaju - s vremenom dospevaju u sve lošije stanje.
Krivica pak za trenutno „ovo što nikada ovako nije bilo“ po pravilu se - izuzimajući one kojima odgovara ovako kako nikada ovako nije bilo - svaljuje na šefa parade trenutnog „ovog što nikada ovako nije bilo“, što je iz osnova pogrešno. Svako „ovo što nikada ovako nije bilo“ posledica je delovanja mnoštva prethodnih „onih što nikada ovako nije bilo“.
Uzmimo primer prethodnog, Tadić-Koštuničinog, „onog što nikada ovako nije bilo“. Šta kažem: kakvo je bilo JexS-Koštuničino „ono što nikada ovako nije bilo“. Qwrzu je ravno bilo. Ta su dva dilbera - Koštunica više nego Tadić - pokrenula procese kontrareformacije i vraćanja Srbije na fabrička podešavanja, doduše, pokušali su to da rade u rukavicama i s ljudskim likom, ali, znate šta, seljačka politika se ne može voditi u rukavicama, svejedno što seljački političari peru zube, znaju engleski i misle da su gradske face.
Manje-više ista ova novindžijsko-intelektualačko, slobodnoskupštinska ekipa, za JexS-ovog vakta je do neba arlaukala da „ovako nikada nije bilo“, za razliku od moje neznatnosti - tada već u zrelijoj alotropskoj modifikaciji - koja je (ispravno, kako će se pokazati) mislila da može biti i gore, pak je u tom smislu Tadiću slala SMS-ove sa porukama da se okane špricanja kokošaka, čišćenja seoskih avlija i izbijanja na liniju Ogulin-Karlobag-Severina i da se vrati na put liberalne demokratije.
Tadić je, naravno, izabrao put kojim se u početku lakše ide, ali koji završi u ropotarnici istorije. Nemojte biti naivčine i pomisliti da sam ijednog trenutka pomišljao da bi JexS mogao doći u napast da posluša neki od besplatnih pravnih saveta koje sam mu davao, a ako me pitate za koji sam mu onda qwrz slalo SMS-ove, isto to pitanje možete postaviti i saobraćajnom znaku STOP, koji jasno stavlja na znanje da tu treba stati, ali koji ne sprečava nijednu budalesinu da ga ignoriše i da napravi pičvajz.
Niko iz tadašnjih evromahalski, krugodvojkaških i slobodnoskupštinskih ekipa nije ni pomišljao da na Tadića izvrši politički pritisak u smislu vraćanja DS-a na Đinđićeva podešavanja, što i nije čudo ako se setimo da je za tu ekipu tupoumnika, lenjivaca i parazita i u vreme Đinđića bilo „onako kako nikada nije bilo“, što vaistinu i jeste bilo, ali samo zato da ubuduće ne bi bilo „ovako kako nikad nije bilo“, samo je trebalo malo strpljenja. Ali ne. Umesto korekcije, bilo je „srušiti“, „kazniti“. I tako je i bilo. Ali nisu „kaznili“ Tadića, nego sebe. I zato, ko ih jebe.
NE PROPUSTITE
