Danima se već po društvenim mrežama i kafanama pronose abrovi o predstojećoj fuziji Aleksandra Šapića i njegovog Spasa i Aleksandra Vučića i SNS. Lansirana je i karikatura (ime autora poznato redakciji) na kojoj su izobraženi Šapić i Vučić u srdačnom i prijateljskom razgovoru za nekim astalom. Vučić tu pita Šapića hoće li, kad se već zove Aleksandar, uzeti njegovo, Vučićevo prezime, a Šapić odgovara: „Ne, ja sam osoba od integriteta, zadržaću devojačko, ali ću dodati i tvoje.“
Bilo je već takvih slučajeva u našoj istoriji, Toma Vučić Perišić, na primer. Ali ostavimo komendiju po strani, pa razmotrimo stvar. Ako mene pitate, fuzija Spasa i SNS je dibidus prirodna stvar, jer između dvaju Aleksandara nikakvih političkih razlika nema. To je u oba slučaju površno modernizovana verzija ideje konzervativne „narodne države“, koja je - da ponovim po stoti put - legitimna kao i sve druge ukoliko se na vlast ne uspentrava nasilnim putem.
Šapić je to shvatio, odrekao se cezaropapističkih ambicija (ako ih je ikada i imao) i kao svaka tica svome jatu odleteo. S njihovih tačaka gledišta, oba Aleksandra su napravila dobar posao. Šapić će postati upravnik varoši beogradske - što ne bi bilo izvesno ukoliko bi solirao - Vučić će pak dobiti gradonačelnika društveno prihvatljivijeg od Vesića, za koga će se ipak naći neki posao.
Vučić u datom slučaju - jednom od datih slučajeva - radi ono što (bajagi) liberalnodemokratski političari nisu uspeli, u stvari nisu hteli da urade - dakle objedinjuje slične, praktično iste politike u jednu snažnu organizaciju, koja, doduše, ne zna šta da uradi s tom snagom osim da kupuje „migove 29“ i deli zejtin i brašno.
Da je tome tako, posvedočiće i usplahirenost Novokoštunice Jovanovića, koji nije mogao da sakrije duboku razočaranost što Višnja Milost nije obasjala njega i ostatke zaklanog DSS. Bilo bi mu to razumljivije kad bi razumeo da suštinske razlike između DSS i radikala nikada nije ni bilo, a da do fuzije radikala i DSS nije došlo zato što je Koštunica (nije, doduše, bio jedini) pošto-poto hteo da bude predsednik stranke koja će raditi isto što i Šešelj, ali otmeno, po bontonu.
Idemo dalje. Kakve su, osim kozmetičkih, razlike između Boškićevih Dveri i SNS? Zašto se onda i Dveri ne utope u SNS? Zato što je Boškić osoba od integriteta. Možda i jeste, ali to nije razlog. Razlog je to što u slučaju fuzije sa SNS Boškić ne bi mogao biti predsednik.
Kada bi se svi predsednici i potpredsednici svih stranaka i strančica nastalih raspadanjem DS - koje je počelo drugog dana po osnivanju - ujedinili i napravili stranku, to bi u startu - čak i bez članstva - bila respektabilna politička snaga. To bi se možda i moglo dogoditi ukoliko bi bilo moguće da svaki od njih bude predsednik. Što je, istina, bilo moguće, ali tako što se liberalnodemokratski blok raspao u prah i pepeo.
NE PROPUSTITE
