Neposredno nakon (privremenog) preuzimanja vlasti od Miloševićeve paravojne hunte, suočen sa okeanom mučnog nasleđa, Zoran Đinđić je napravio sjajnu metaforu o gutanju žaba.
Žabe se moraju progutati, rekao je otprilike Đinđić - ne misleći, pritom, na žabe, nego na promenu kolektivne percepcije realnosti - pa kad se već moraju progutati - dodao je - najbolje je početi sa najvećom, ostale po prirodni stvari lakše prolaze kroz jednjak. To se, naravno, žabljem kolektivu većinski nije svidelo, pa su žabe progutale Đinđića i nastavile da se razmnožavaju. Žabe su metafora za neprijatne stvari, neizbežne pratilje života svih ljudi i svih naroda. To su stvari za koje bi bilo bolje da se nisu dogodile - što je nemoguća misija, neprestano se događaju - i sa kojim se može nositi na dva načina: jedan je priznati grešku i preuzeti odgovornost (što otvara mogućnost da se stvar popravi), a drugi, u Srbiji mnogo popularniji, jeste pretvarati se da se neprijatna stvar nije dogodila, što dodatno komplikuje stvar jer se greške talože i rađaju sve teže i teže greške, koje je sve teže i teže ispraviti.
Logika istorije je udesila tako da se - kad društva koja stalno greše, a greške ne ispravljaju, prekardaše - uvek nađe neka spoljašnja sila koja ih natera da na silu boga pojedu poneku žabu. E, upravo to „nam“ se dogodilo pre tri dana. Haški tribunal je (očekivano) Ratku Mladiću potvrdio kaznu doživotnog zatvora. Glavna haška tužibaba Serž Bramerc izričito je naglasio da ta osuda nije „osuda čitavog srpskog naroda“, što i nije, jer je osudom Mladića zločin personalizovan, ali mnogi istaknuti predstavnici srpskog naroda - kako iz Srbije, tako i „iz ostatka srpskog sveta, kako iz vlasti tako iz opozicije - pohitali su da demantuju Bramerca i da ustvrde da smo svi krivi. To je „presuda srpskom narodu“.
I punktum! Tako je glasio saborni zaključak. Ali viđite vraga: moja neznatnost je donekle saglasna, doduše sa donekle obrnutim predznkom, sa haškom kadinicom Priske Matimba Nijambe iz bratske Zambije - koja će zacelo postati počasni građanin neke varoši u srpskom svetu - i moja neznatnost, kao i Matimbe Nijamba, smatra da Mladić nije glavni krivac za masovni srebrenički pokolj i da su glavni krivci - od kojih su većina premetnuli svetom - ostali ne samo nekažnjeni nego i ispod radara haškog kadiluka.
Ako mene pitate, Ratko Mladić je bio samo Zvezdan Jovanović na veliko. On je samo povlačio oroz, dok su ideolozi, inspiratori, naredbodavci (bez potpisa, naravno) ostali u dubokoj senci, kao i inspiratori i nalogodavci Đinđićevog streljanja. U stvari, to su manje-više iste osobe, minus pomrli, plus novostasali. U nedostatku - i nemogućnosti - pronalaženja bolje definicije, ja te dilbere, udobno smeštene na strateške pozicije u beogradskoj čaršiji (naročito onoj „kulturnoj“), nazivam - „odgajivači žaba“. Žabe iz ta smrdljive bare su prve koje moraju biti progutane, figurativno, naravno. Dok god budu ispod radara, uvek će naći nekog Mladića.
NE PROPUSTITE
