Ðole Vukadinović, moj ekskaradušmanin, očigledno je potpao pod moj uticaj pa je pre neki dan golorukoj opoziciji „zabio nož u leđa“. „Nije režim toliko slab“ - poručio je Ðole sabraći opozicionarima - „koliko je opozicija slaba. Opozicija kakvom se, uz malobrojne izuzetke, predstavlja na Tviteru i u ‘svojim’ medijima ne može ni pobediti ni ugroziti Vučića.“
Onoga trenutka kad je Ðoletovo epohalno otkriće rupe na saksiji procurilo u javnost, u Euromahali i Krugovima dvojke je odjeknula serija snažnih eksplozija. Nisu to bile plinske boce. To je opoziciji pucao qwrz što im je Ðole skresao istinu u lice. Jer - da. Za razliku od krleta22, Ðole nije polovično, nego apsolutno u pravu. „Jačinu“ politike koju obnaša neka vlast određuje slabost politike koja joj se suprotstavlja.
To je tome naročito tako u situacijama - a kod nas je situacija upravo takva - kad je politika koja se bajagi suprotstavlja istovetna (ponekad i gora) od one koja obnaša vlast. Moja, naime, neznatnost ni uz najbolju volju - kojoj inače nije sklona - ne vidi nikakvu suštinsku razliku između političkih stavova Aleksandra Vučića, Ðoleta Vukadinovića, Dragana (ne Milovana) Ðilasa, Boška Obradovića i Vuka Jeremića, pominjem samo one koji su koliko-toliko artikulisani.
Napred pomenute parapolitičke persone dramatis su opozicija Vučiću taman onoliko - i pomoću istih metoda - koliko je Koštunica bio opozicija Miloševiću. Hoću da kažem da je svako od pomenutih persona rezervni Vučić, kao što je Koštunica, čaršijski spavač, bio rezervni Milošević, samo što se čaršija još nije dogovorila ko će od persona preuzeti žutu majicu.
Plan čaršije - inače jedine (tajno) društvene strukture na koju Visoki Vučić nema nikakav uticaj - bio je sledeći. Milošević je trebalo da obavi prljavi posao - čaršijski profajleri su ga zato i instalirali na vlast - pa da onda, kad Milošević „zakruži životni prostor“ (Ćosić) stvar u svoje ruke preuzme građanski slavski pojas na čelu sa Koštunicom.
Milošević je prvi deo prljavog posla obavio polovično, drugi pak deo - odlazak u ropotarnicu istorije - izvršio je stopostotno, a posao, jedva manje prljav od Miloševćevog, nastavio je Koštunica. Ðinđić je izvesno vreme pokušavao da čaršiji smrsi konce, ali ih je čaršija smrsila njemu.
Koštunica je potom na preporuku jedne velike sile sišao sa političke scene, a Srbija se, sa Tadićem u žutoj majici na čelu - apsolvirali smo to u onomadašnjoj kolumni - vinula do svog istorijskog kulturološkog, civilizacijskog i demokratskog maksimuma koji više nikada neće dostići. Ali da ne bih sva vrata pozatvarao dupetom, dodaću - osim ako se ne dogodi čudo biblijskih razmera.
Nije to, svim manjkavostima uprkos, bila loša startna pozicija za nastavak emancipatorskih procesa. Tadića na to ne bi bilo teško ni navratiti, ali izgleda da je maksimum bio previše posla (sa premalo para) za lenjivce iz Euromahale i Krugova dvojke pa su malo činjenjem, malo nečinjenjem uspentrali Vučića na vlast. E zato - udri, Vučiću.
NE PROPUSTITE
