Nema ništa gore nego kada si prinuđen da glumiš da je kao sve u redu, a dobro znaš da je sve suprotno. Odnosno, praviš se lud da kao ne znaš šta ti smeraju, ali opet tapšeš po ramenima one koji bi tebi najradije nož u leđa ili grkljan zarili. Tako to meni deluje svaki put kada se Vučić javi iz Brisela da nam kaže kako su protekli pregovori.
Ono njegovo čuveno - „razgovarali smo sa našim evropskim prijateljima“ - deluje mi neretko tragikomično, jer sa njima ne znaš šta je gore - da li kada su ti prijatelji ili kada su ti neprijatelji. Razlike su u nijansama.
No tako je to u svetu visoke politike. Opstaju oni koji umeju da se snađu. Njih pamti istorija. Vučić, bar za sada, pliva iznad svih mogućih očekivanja. Dočekali smo da u momentima sumanutih pritisaka, koji se ponekad graniče sa najvećim mogućim stepenom iracionalnosti po pitanju zahteva koji nam se ispostavljaju, ipak u nekim retkim momentima neko pomalo i uvaži neki naš stav.
Decenijama unazad to je bio samo sanak pusti. Ipak, ono što zabrinjava je razmišljanje „evropskih prijatelja“ da smo mi valjda neki idioti, te da je u pregovorima oko Kosova i Metohije dozvoljeno da nam svako malo potcenjuju inteligenciju.
Svakako, dužnost naše delegacije, posebno Aleksandra Vučića, ogleda se u tome da svaku njihovu ludost dočekamo sa osmehom gutajući knedle, ali da opet s druge strane radimo ono što je u našem interesu.
Recimo, zar zaista neko misli da će bilo ko u našoj delegaciji na tim briselskim parodija seansama zaista poverovati kako je tamo neki Kurti sa sve onim anegdotnim likovima iz tzv. kosovske delegacije onako okuražen da iznosi besmislene predloge i zahteve a da ga prethodno neko od moćnih „naših evropskih prijatelja“ nije okuražio da to čini? Nikakav Kurti onu gomilu budalaština nije izneo u Briselu.
To su preko Kurtija izneli „naši evropski prijatelji“. Suština je baš u tome da ne dođe do dogovora, jer je neophodno da Srbija uvek bude u nekoj tenziji zbog potencijalnog sukoba.
Naravno, sa naše strane ostaje da se pravimo ludi i da se smejemo, jer mi ne smemo da pružimo ama baš nikakav povod da nas neko okrivi za propast pregovora. Problem je u tome da, kako vreme odmiče, a Srbija ni za jotu ne menja stav, odnosno naša delegacija je sve hladnokrvnija i nimalo ne popušta, zahtevi prema nama će biti sve apsurdniji.
Da budem do kraja precizan, oni će se nizati pre svega kao vid provokacije prema nama, objektivno gledano biće takvi da ih niko normalan na svetu ne bi prihvatio, ali suština i jeste u tome da mi budemo naterani na to da ništa ne prihvatamo kako bi se krivica za propast pregovora svalila na nas.Briselska parodija imaće svoju igranku i u samoj Srbiji.
Prema Vučiću će dolaziti napadi u lepezi od toga da je veleizdajnik do onih da je ultranacionalista. Zajednički imenitelj svim tim nesrećnim likovima koji ga napadaju biće „naši evropski prijatelji“, koji će obilato čašćavati kroz donacije svu tu paletu iracionalnih srpskih političara, apsolutno nebitno da li su tzv. ultranacionalisti ili su tzv. pripadnici lažne građanske elite.
Ne bih sebi davao toliko na bitnosti da nešto savetujem Vučića, ali ću ipak dati sebi tu slobodu da ga zamolim da sve te napade jednostavno ignoriše. Narodna izreka lepo kaže da se s budalom ne vredi upuštati u dijalog, jer te budala dobije na iskustvo.
NE PROPUSTITE
