Bi - i (ne)slavno završi - još jedna runda kosovskih pregovora. Kurti, koji je na prištinski tron uzjahao nakon što je sjahao Murti, tj. Tači, Našeg je Visokog Pregovarača (navodno) pitao: „Je li, kad ćeš da priznaš Kosovo?“, na šta mu je Visoki Sve i Svja odbrusio „nikad“, a po kuloarima se šuška da je off the record bilo i napušavanja.
Ana Brnabićka, koja u svojstvu univerzalne mirođije uskače u svaku unosnu čorbu, našla se pozvanom da blagoizjavi da je Kurti, iako nije ratni zločinac, neuporedivo „nezgodniji“ pregovarač od Tačija, koji je takođe bio nezgodan. I tako, stvar je, štono se kaže, legla. I ostaće u ležećem položaju sve dok se ne nađe neki „zgodan“ albanski pregovarač. Sejdo Bajramović bi bio bingo, ali nema više Alije, ako razumete šta hoću da kažem.
Kao ljubitelj virtuelne istorije, moja neznatnost se na marginama još jedne runde neuspelih pregovora zapitala šta bi bilo u slučaju da se sa naše, srpske strane, nađe „zgodan“ pregovarač koji bi Kurtiju - ili nekom Murtiju koji bude uzjahao kad Kurti sjaše - na pitanje: „Kada ćeš da priznaš Kosovo?“ odgovorio: „Evo, prekosutra“.
Nije to bio kraj mojim nezgodnim pitanjima. Šta bi - takođe sam se zapitao - bilo u slučaju da naš „zgodni“ pregovarač pređe sa reči na dela i koliko prekosutra potpiše priznanje Kosova. Da li bi se Boško Obradović spalio na Trgu republike, da li bi Vuk Jeremić i Mlađa Ðorđević izvršili harakiri, da li bi se Ðole Vukadinović obesio - da ne pomenem samo neke - i da li bi se milionska masa Srba latila oružja i krenula ka granicama „lažne države“ da je silom oružja vrati pod okrilje prave.
Odgovor je decidirano - jok. U prestonoj megakasabi bi se okupilo, da kažemo, tri-četiri hiljade gnevnih protestanata, a po provincijalnim kasabama po nekoliko stotina, ali cilj njihovih protesta ne bi bio pohod na Prištinu, nego akcija strmopižđavanja Visokog Potpisnika sa vlasti.
Otkud znam da bi tako bilo. Istorija me poučila, eto otkud. Zato što je već dva puta bilo da ništa (ili gotovo ništa) nije bilo. Prvi put kad je potpisan Kumanovski sporazum i kad su državni organi Srbije napustili Kosovo, drugi put kad je lažna država obznanila nezavisnost. Tada nešto jeste bilo, ali na štetu Srbije, naročito Beograda. Znate šta je bilo.
To je tome tako zato što se Kosovo na geografskoj karti Srbije nalazilo (i nalazi) samo pro forma, dočim se njegovo pravo mesto nalazi na mentalnoj mapi. Gde će, kako stvari stoje, zauvek i ostati. To je ono večno „naše“, to je famozno „istorijsko pravo“ oko koga su iscrtane srpske (i pokrajinske granice), dočim je sve srpske političke elite, sa delimičnim izuzetkom komunističkih, savršeno bolelo dupe šta se na toj teritoriji radi i kako tamo ljudi žive. Mit je neuništiv - tu su srbomitolozi u pravu (i zato dobijaju karu) - što je sa stanovišta književnosti sjajna stvar, koja ima samo jednu manu - nikako ne može da se uklopi u stvarnost.
NE PROPUSTITE
