Izjavom - „Zadatak ove generacije političara jeste stvaranje srpskog sveta, da objedini Srbe gde god oni budu živeli“ - izgovorenom na skupu obeležavanja (baksuzne) 13. godišnjice Pokreta socijalista, i to u Najvišem Prisustvu, popečitelj ministarstava svih sila Vulin je po ko zna koji put podigao oblak regionalne prašine.
Ministarka spoljnih poslova BiH promptno je zahtevala da se Najviše Prisustvo ogradi od Vulinovih izjava, na šta je Vulin - po običaju - Najvišeg ogradio sopstvenim telom i grompucatelno rekao: „Moje izjave su samo moje izjave“.
Mora ipak biti da je s Najvišeg Mesta dobio po labrnji zbog istrčavanja pred rudu jer je iste večeri na nekom televizoru objasnio da će to objedinjavanje biti obavljeno „mirnim putem, bez ispaljenog metka“, što je stav kome se - ukoliko je to moguće - ne bi imalo šta prigovoriti.
Kako, recimo, prigovoriti neoborivom Vulinovom argumentu da su „svi Srbi živeli zajedno u Osmanskom carstvu, K. u. K. monarhiji, pa čak i u Trećem rajhu. Vaistinu, ako Treći rajh nije imao ništa protiv toga, ko da stisne muda pa da se usprotivi.
Stvar je, međutim, nastavila da se usložnjava. Ako se Vulin (prividno) umirotvorio, najpoznatiji srpski anonimus Branko Radun - odnedavni član UO RTS - oratoborio se, pa je na međunarodnoj platformi za kretene, Tviteru, SNiS-u obznanio da je „rat jedini način da se vrati Kosovo“.
Iz Euromahale i Krugova dvojke momentalno su stali pristizati ljutiti zahtevi da se Radun pod hitno odstrani iz UO RTS, što je po meni apsurd, jer mu je tamo mesto. A put do tog mesta nije mu utabao Visoki Vučić, nego su to učinili - jedan činjenjem, drugi nečinjenjem, mada tu nije sasvim jasno ko je šta činio, ko nečinio - Referendumski Lopovo, Koštunica i JexS Tadić. Avaturističku politiku srpskog sveta - kako god to zvali - u opticaj nisu vratili Vučić i Vulin, nego Koštunica i Tadić. Radun je tu samo maslinka u martiniju.
Koštunica je kao rezervni Milošević - kao, uostalom, čovek iznad zakona - aboliran od svake odgovornosti; on je sprovodio program svoje stranke, ne DSS-a, kako naivčine misle, nego Beogradske Seljačko Cincarske Čaršije. To je isto, istina u rukavicama, radio i JexS Tadić, ali on nije aboliran od odgovornosti prema desetogodišnjim naporima DS-a da se srpska politika primarno fokusira na probleme Srbije i njenih građana, a ne Srba u belom svetu. Kojima samo stabilna, ekonomski snažna i racionalno upravljana Srbija može biti oslonac i potpora.
Vulinove izjave jesu populistička pirotehnika i unutrašnjepolitički marketing, ali tako je počelo i devedesetih, dakle litijama, Miloševićevim pretnjama „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“. A završilo je secesijom Kosova i zastrašujućom depopulacijom Srbije, čije se stanovništvo tokom trideset godina smanjilo za 1.000.000 duša (i slovima milion). Ako nećete mene, poslušajte Tarabića. Nemoj posle da bude da u srpskom svetu svi Srbi stanu pod jednu šljivu. Koja pride ne rađa.
NE PROPUSTITE
