Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Letnja škola liberalne demokratije
Foto: Marina Lopičić

KOLUMNA

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Letnja škola liberalne demokratije

Lični stav

Letnja šema, muka za kolumniste. Sranja se proredila, o čemu pisati? U čekanju usložnjavanja političke situacije, a usled izanđalosti reportaža o drekavcima, proplakalim ikonama i teladi sa dve glave, nema nam druge nego da se okrenemo edukativnim sadržajima.

Danas je na redu prva sesija letnje škole liberalne demokratije. Već sam pomen složenice „liberalna demokratija“ teška je muka duhu i crvena marama pred očima srbskih pseudokonzervativaca (zašto su „pseudo“, o tome više kasnije).

Kad god čuje „liberalna demokratija“, Slobodan, recimo, Antonić trči kod baba Kurane na saljevanje strave, Đole Vukadinović prođe sa dva-tri bensedina, a Boškić Obradović se maša za nagan. I uopšte, liberalna demokratija je bauk kako u Slavskom Pojasu i Kitaj Gorodu, tako i u Euromahali i Krugovima dvojke. Tu srpskih podela nema.

Deo sabornog srpskog animoziteta prema političkom sistemu liberalne demokratije proizilazi iz njenog brkanju sa neoliberalizmom, eufemizmom za nihilizam i otimačinu, koji je vaistinu veliko zlo savremenog sveta. Drugi, veći deo animoziteta posledica je zablude da liberalna demokratija potiskuje, guši, uništava, razara - izaberite šta vam je drago - veru, naciju, tradiciju (i ćirilicu).

Osnovni kvalitet liberalne demokratije je u tome što ništa ne potiskuje, nikoga ne ućutkuje i ništa ne zabranjuje, ali sve (bez razlike) podvrgava gvozdenoj sili zakona. Ima liberalna demokratija hiljade mana, ali i jednu vrlinu nad vrlinama - mnogo je bolja i prosperitetnija od ostalih političkih sistema. Naravno, tamo gde se zapati.

U zemljama liberalne demokratije - kojih nema mnogo - često se dogodi da se na vlast uspentraju konzervativne partije, u Velikoj Britaniji, npr, SAD, ali i na nekim drugim mestima. Stvar prosta ko pasulj, dobio si na izborima, izvoli, konzerviriraj koliko hoćeš, ali u granicama ustava i zakona.

Pogledajmo kako to funkcioniše u praksisu. Kao ni mnoge druge zemlje, čari nacizma nisu zaobišle ni Englesku, u kojoj je ser Osvald Mozli osnovao i uredno registrovao nacističku stranku, ne znam kako se tačno zvala, mrzi me da brljam po internetu. I šta? Sve dok se bombarderi Luftvafea nisu pojavili na nebu iznad Londona, ser Mozli je nesmetano politički delovao i - bez uspeha, treba reći - širio nacističke ideje.

Jeste Mozli - koji nije bio sasvim bez uticaja i simpatizera - uoči rata svašta muljao i rovario, ali budući da je sve radio unutar granica zakona - ili bar nije bio savatan u bezakonju - nikada nije dopao suda i zatvora.

A šta mislite šta je bilo kad su bombe Mozlijevih istomišljenika počele da padaju na London? Je li linčovan? Streljan? Daleko od toga. Stavljen je u kućni pritvor u nekoj vukojebini gde je sačekao kraj rata. Onoga trenutka kad je potpisano primirje, Mozli je pušten iz kućnog apsa. Još se neko vreme smucao po Engleskoj - gde su ga gledali kao smrdljiv sir - i na kraju se preselio u Francusku, gde je i umro. Sledeća sesija u sutrašnjem broju.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track