Prethodne dve sesije naše letnje škole liberalne demokratije bile su uvod u razradu teze da su svi problemi Srbije (a broja im se ne zna) usko povezani sa njenom nemogućnošću - ili pre plebiscitarnim odsustvom volje - da se okane autoritarizma i pseudokonzervativizma.
Kad kažem - svi, mislim doslovno svi, uključujući problem Kosova. Da je Srbiji pošlo za rukom da uspostavi politički sistem liberalne demokratije - a bila su dva pokušaja uspostavljanja, oba neuspela - Kosovo se ne bi ni otcepilo. Ne kažem da u tom slučaju na Kosovu ne bi bilo separatističkih tendencija i akcija, ali bi ih bilo na način na koji ih ima u Kataloniji, Kvebeku, to je, međutim, rizik koji ide uz suverenitet nad teritorijom kompaktno naseljenom etnijom različitom od većinske.
Kosovo se defakto otcepilo istog dana kad je „Srbija iz tri dela ponovo postala cela“, samo je trebalo izvesno vreme da se stvar „odmota“. Mislim na jedan od najpogubnijih uradaka starog srpskog zanata menjanja stvarnosti promenama ustava, na Miloševićev Ustav iz ‘89, kojim je kosovska autonomija praktično poništena.
Milošević i majke njegove invencije su, po ovdašnjem običaju, kontale da će ustav delovati magijski, po automatizmu, kao vojna komanda „naređenje-izvršenje“, a da će - ako magija ponegde i zataji - stvar rešiti pendrek. Bilo je u to vreme trezvenih pravnika koji su upozoravali da jednom stečena prava i stepen slobode ne samo da nije preporučljivo nego je nemoguće ponovo oduzeti. Naravno, džaba su trezveni pravnici krečili. Kako se stvar završila znamo, da se ne ponavljamo. Dibidus bismo najebali da posle otcepljenja stvar nije izvadio tutumrak Koštunica vrativši preambularnim ustavom Kosovo natrag u Srbiju. Na papiru.
Politička je fantastika zamisliti da je Srbija krajem osamdesetih krenula putem liberalne demokratije, ali da je krenula - i da autonomija Kosova nije ukinuta - prištinski secesionisti ne bi dobili podršku ni većine kosovskih Albanaca - većina nikad nije sklona neizvesnim i potencijalno opasnim avanturama - a pogotovo ne podršku međunarodne zajednice, a i tamo gde bi je dobili, dobili bi savet da se za svoje ciljeve bore legalnim putem, agitacijom, izborima referendumima itd.
Zahvaljujući anahronom centralizmu i autoritarnosti, Srbija je već u to doba bila izgubila suverenitet i nad stadionima Crvene zvezde, Partizana i posećenijih splavova na Savi, ali budući da su navijači i splavari bili potrebni režimu za opstanak na vlasti, oko toga nije pravljeno pitanje. Osim toga, navijači i splavari su bili zadovoljni statusom „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Tako je ostalo do dan-danas. Muke je nedavno bilo da se Velji Nevolji oduzme „mnogo više od autonomije“.
Nije to kraj problemima. Decenije brljotina su dovele do toga da se polovina Srbije otcepi od same sebe, ne baš defakto - još ne postoji Srbija Vučić i Srbija Ðilas, kao što su postojali Kongo Kinšasa i Kongo Brazavli - ali nije ni daleko od toga.
NE PROPUSTITE
