Evo recepta za propast: seljački maksimalizam, plus lenjost, plus naivnost, plus sklonost brzim rešenjima i prečicama. Ako tom spisku dodamo i odsustvo bilo kakve suvisle političke ideje - alternativne vladajućoj, dobićemo foto-robot takozvane srpske opozicije.
Već punih devet godina posmatram prenemaganja i kerebečenja persona dramatis, koje su se nakon Petog oktobra - sa JexS-om Tadićem na čelu - „uključile u napredni pokret“ da bi činjenjima i nečinjenjima razvalile DS i krhke stečevine desetogodišnjih napora na demedijevalizaciji, liberalizaciji i demokratizaciji srpskog društva i time širom otvorile vrata usponu Vrhovnog Bića.
Moja neznatnost toj piktoresknoj gospodi uopšte ne zamera što su se nameračili da se ponovo vrate na vlast (i slast) - pravo da biraš i budeš biran je neotuđivo - ono što im spočitava je to što ne umeju da se vrate, iz čega nije teško izvući zaključak da oni koji ne umeju da osvoje vlast još manje umeju da je obnašaju.
Na vlast je moguće uspentrati se na samo dva načina: 1) redovnim putem, na parlamentarnim izborima i 2) nasilnim putem, pučem, revolucijom itd. Ono, fakat, postoji i treći način - verujem da i na njega naši opozicionari računaju - a taj je da te na vlast uspentra neka strana sila, što se poslednji put dogodilo u Avganistanu i nije se dobro završilo.
Stvar se dodatno iskomplikovala posle bojkota prošlih izbora, koji su - kako tvrdi opozicija - „svetu pokazali kakav je Vučić tirjanin“. Onog, međutim, trenutka kad je pobedničkim samoizbacivanjem iz kakvog-takvog parlamenta opozicija „pokazala svetu“ kakav je u stvari Vučić, širom sveta je odjeknula serija snažnih eksplozija. Nije to bio početak III svetskog rata, to je svetu pucao qwrz što mu je opozicija pokazala kakav je Vučić. Tako funkcioniše svet koji je tirjan tirjaninu, znate priču... Opozicija je ne zna.
Opozicija nije odustala (niti odustaje) od traganja za četvrtim putem koji će je - bilo intervencijom neočekivane sile koja rešava stvar, bilo magijskim putem - vratiti na vlast. Nemojte sad misliti da Vučića huškam na politički avanturizam, ali da sam na njegovom mestu (možda sam i mogao biti da sam bio bolji đak), ja bih ovako postupio.
Rekao bih opoziciji: „Evo vam vlast, jebala vas vlast“, otišao bih u (privremenu) opoziciju, sredio utiske, dodatno ojačao stranku i posle devet meseci se vratio na vlast. Ovoga puta zauvek. Jer kako rekoh - ko ne zna da osvoji vlast, taj neće znati ni da vlada.
Kad opozicija izgubi živce - a izgleda da ih je, kao i svi mi, izgubila na ovom žaropeku - iz pričuve izlazi čovek brzih rešenja, akademik Teodorović. Evo, recimo, šta je blagoizjavio za Ðidov tabloid Nova: „Uporno govorim da je dovoljno da 100.000 ljudi bude na ulici dva-tri dana, pa da ovaj režim padne.“ Nisam saglasan. Potrebno je mnogo manje - Oktobarsku revoluciju je izvelo 1.000 Trockijevih aktivista - ali pod uslovom da imaju muda i da znaju šta da urade kad dođu na vlast. Ovako, čim na ulicu izađe 1.200 ljudi, eto ti raspopa Antonija, Sime Spasića, Zavetnika, avetnika i ostale menažerije i ode mast u propast.
NE PROPUSTITE
