Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Valentin Incko usvojio je odluku kojom se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločina. Svega nekoliko sati nakon toga srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik u ime Republike Srpske je odbacio odluku, kategorički ustvrdio da u Bosni nije bilo genocida, pozvao sve političke predstavnike Srba na akciju i prorekao skori raspad BiH, nazvavši odluku visokog predstavnika „zakucanim ekserom u mrtvačkom kovčegu BiH“.
Vrlo brzo, na Dodikov mig, sastali su se predstavnici stranaka iz Republike Srpske, oni koji se svakodnevno svađaju, pljuju, bore jedni protiv drugih, napadaju jedni druge, tvrde da nemaju ništa zajedničko i da među njima ne može biti neke saradnje i počeli da sarađuju.
Jedna jedina stvar oko koje su se ikada složili jeste da je mržnja prema drugom jača od svih, navodno, suštinskih podela koje postoje među njima i da je negiranje tuđe patnje, nepriznavanje odluka suda donetih na osnovu činjenica i dokaza vrhunski nacionalni interes. Odluka koja je pritom doneta i oročena „dok se ova stvar ne reši“ jeste da oni napuste rad institucija BiH jer tako, tobož, štite interese srpskog naroda.
Ostaje nejasno kako oni očekuju da se „ova stvar reši“. Da sudovi povuku odluke da je u Srebrenici bilo genocida? Da budu poništene presude onima koji su za taj genocid osuđeni? Da oni postanu slobodni ljudi, ugledni građani i politički funkcioneri i vojskovođe? Ili pak da se dozvoli vređati žrtve, negirati zločine i nanositi bol porodicama i preživelima?
Možda bi za njih prihvatljivo rešenje bilo i pretvaranje da se ništa nikada nije ni desilo, slavljenje i veličanje osuđenih ratnih zločinaca ili raspad države po istom scenariju, na istim idejama, ali i sa istim akterima kao i prošli put, što je rezultiralo najkrvavijim sukobom na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata?
Zastrašujuće i gotovo neverovatno, ali čini se da je ovo poslednje najželjeniji ishod i „rešenje“. Šovinistički najzapaljivije, politički najisplativije i za opstanak na vlasti najlakše rešenje, ma po koju cenu. U tome se očito slažu svi politički akteri u ovom delu BiH, isti oni koji od završetka rata ne uspevaju da ponude perspektivu za ovu zemlju, stalno kalkulišu i poigravaju se osećanjima, strahovima i traumama svojih građana i ne uspevaju da izgrade funkcionalnu državu od silnog zveckanja oružjem, pretnjama raspadom i isticanjem rezervnih varijanti, država i mogućnosti.
Rezultat njihovih politika očigledan je u činjenici da je, prema podacima Svetske banke, iz BiH otišla polovina stanovništva i da ljudi koji odlaze najčešće kao razlog navode to da neće da budu „taoci politike“. Eto, to su oni do sada ponudili građanima i to nude i dalje.
Ovakvi njihovi stavovi podržani su svesrdno, ali i organizovani, manje i više formalno i manje i više otvoreno, iz istih takvih krugova u Beogradu. Istih onih koji su i tada podržavali iste ideje, iste politike, istih onih koji su nas i tada odveli u propast i koji nas i dalje drže u začaranom krugu svojih propalih politika i megalomanskih snova o teritorijama. Istih onih koji nikada nisu prihvatili da je isključivo ono što oni rade zabilo milione eksera u mrtvačke sanduke njihovih žrtava. I onih koje nisu preživele i onih koje jesu.
NE PROPUSTITE
