Ne znam da li sam vam ispričao - ili sam to pričao dok je Famozno izlazilo u Danasu - priču o tome kako je za SFRJotovog vakta moja pokojna majka redovno izlazila na ondašnje jednopartijske izbore i uredno glasala za... Za koga? Zna se - za Tita, za partiju, za narod itd.
Sigurno ćete se zapitati - šta je tu čudno, šta interesantno? Evo šta. Osim što je glasala za sebe, moja majka je glasala i za mene, koji nikada nisam izašao ni na jedne eks-Ju izbore. Da li na izbore nisam izlazio iz nekog protesta? Možda iz inata. Daleko od toga. Nisam izlazio iz „bezbednosnih“ razloga - da ne bih uznemiravao okolinu - jer da sam makar jednom izašao na jednopartijske izbore, po Srbiji bi odjeknula serija snažnih eksplozija, to, međutim, ne bi bila eksplozija čačanske „Slobode“, nego bi to meni pucao qwrz koji će od nekoliko jednopartijskih kandidata dobiti najviše glasova.
Idemo dalje. Da li je moja blaženopočivša majka bila pristalica Tita i partije? Ma jok. Ma kakvi. Očima nije mogla da ih vidi. Zašto je onda glasala za njih? Da li možda zato što bi se - da se uzdržala od glasanja - Tito i partija naljutili na nju pa joj pravili probleme? Decidirano - njet. Od sredine sedamdesetih pa sve do sloma Jugoslavije, ko glasa, a ko ne glasa nije interesovale ni šefove mesnih kancelarija, kamoli Tita i partiju.
Čiji su kandidati (svih nivoa), obrni-okreni, dobijali između 94 i 96 odsto glasova? Koliko bi dobijali sve da je, nekim ludim slučajem, na izbore izašlo 35% upisanih birača. Kako? Nemojte se praviti ludi. Znate vi kako.
Ali za tim naprosto nije bilo potrebe. Smem se opkladiti u 1.000.000.000 sendviča da su - ako ostavimo po strani što je i glasačima i Titu i partiji bilo svejedno koji će kandidat pobediti - eks-Ju izbori bili najpošteniji u istoriji Srbije, s napomenom da „nevažećih listića“, a naročito „belih“, nije bilo. Kako rekoh, bez problema je moglo da se ne glasa, a ako glasaš, morao si glasati kako bubanj kaže.
Idemo još dalje. Jednom zgodom - osamdeset sedme (osme?) godine mislim - upitah roditeljku koja se beše upravo vratila sa glasanja zašto glasa i za mene, a ona me pogleda onako ko malo u čudu, pa reče da to manje-više svi rade i dodade: „Nikad se ne zna, trebaće ti posao“, i tako to.
Nije to bio kraj mojim zapitkivanjima. Postavio sam i potpitanje: „Znaš li, makar, za koga SMO glasali?“ „Ne“, reče mati, što reko Gorki, „zaokružila sam br. 3 na oba listića.“ Napred opisane izborne radnje treba da posluže kao ilustracija o hroničnom pretpolitičkom stanju srpskog društva, koje uvođenje višepartijskog sistema nije promenilo ni za jotu, a koje je najpreciznije izrazio onaj šumadijski seljak koji je ranih devedesetih Vuku Draškoviću skresao u brk: „Glasaću za tebe kad budeš na vlasti.“
Na redu je tema za razmišljanje srpskih političara koji teže - a svi do jednog teže - izbornom procentu koji su uživali Tito i partija. Kad je Rogonja došao po svoje, Tito i partija su za mesec dana sa 94-96% glasova spali na 0 (i slovima nula). Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
