Pre nekih mesec-dva dao sam intervju za kulturni dodatak zagrebačkog Večernjeg lista i na novinarsko pitanje a šta moja neznatnost misli o političkoj situaciji u Srbiji i pravcima daljeg razvoja vladajućeg političkog sistema burazerskog pluralizma odgovorio sam: 1. da mi je, generalno, sumnja mnogo veća od nade i 2. da su mnogo veće šanse - mada su vrlo male - da (eventualnu) transformaciju Srbije iz plemenske zajednice u državu liberalne demokratije sprovedu Vučić i SNS (tim redosledom) nego ostaci samozaklane opozicije.
Evo na osnovu čega sam izveo taj dalekosežni zaključak. Visoko Vučićevo Uspenije na vlast je u rekordnom roku izvršilo apsolutnu nivelaciju političke scene i u ropotarnicu istorije otpravilo sve (isfolirane) liberalno-demokratske stranke.
Pa, naravno - graknuće neprejebivci iz Euromahale i Krugova Dvojka - to se moralo dogoditi kad je Vučić „zarobio državu i medije“, što na prvi pogled zvuči razložno, ali već na drugi pogled zvuči dibidus šuplje, jer da je u Srbiji bilo istinski demokratsko-liberalnih stranaka - makar one delovale iz opozicije - Vučiću nikada ne bi pošlo za rukom da „zarobi državu i medije“.
Da su liberalno-demokratske stranke levog centra (DS, LDP) bile stvarno liberalne, Vučić bi se i u tom slučaju uspentrao na vlast (takva je dijalektika tranzicionih zemalja) - Đinđić je to bio i predvideo - ali bi, da je ušao u stvarne institucije i da je bio pritisnut odlučnim, korektivnim delovanjem opozicije, morao da igra po pravilima.
Posle izvesnog vremena - tako je planirao Đinđić - dodatno konsolidovane liberalno-demokratske stranke bi se ponovo vratile na vlast, dodatno ojačale institucionalnost i zakonitost, pa bi Srbija posle nekoliko ciklusa smene vlasti stala na noge i postala stabilna država. Naravno, u granicama njenih mogućnosti.
Ne lezi, međutim, vraže. Nekoliko meseci posle Đinđićevog streljanja, Koštunica, JexS Tadić i Ćosić su krenuli u razgradnju ono malo institucionalnosti i zakonitosti koliko se bilo zapatilo do 2003. Fakat je da su to radili manje bučno, pristojnijim rečnikom i (malo) diskretnijim pritiskom na medije, ali je isto tako fakat - i ko drugačije kaže, taj kleveće i laže - da su u političkom smislu bili naumili isto ono što i Vučić: da zagospodare svim i svačim i da nekako skarabudže „srpski svet“.
Nešto se ne sećam da su se Krugovi Dvojke, Euromahala i „demokratska javnost“ uzbudili kad je Koštunica demolirao Beograd i spalio ambasade i kad se - poturajući javnoj tužibabi pod nos peticiju patriotskih intelektualaca - posrao na državu i institucije oglušivši se o poziv na saslušanje na okolnosti ubistva Zorana Đinđića.
Vi sad verovatno mislite da mašim temu, ali to uopšte nije slučaj, samo pravim uvod i postavljam pitanje: koju i kakvu je to državu Vučić zarobio kad su je napred pomenuta gospoda srušila pre nego što je gradnja stigla do cokle. Razrada sledi u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
