Pre pola veka, pri jednom od cikličnih bujanja hrvatskog nacionalizma, zagrebački tjednik VUS (Vijesnik u sredu) optužio je beogradski Jež za „srbovanje“. Pale su teške reči na račun naših humorista, upućene su im i pretnje, a onda su „ježevci“ odgovorili samo jednom rečenicom na naslovnoj strani (kažu da je to bila ideja Brane Crnčevića): „VUSrali smo se!“. Tako je bilo nekad, u vreme bratstva i jedinstva...
Ali čemu ovi nostalgični redovi?
Zato što je sve isto i danas, iako bratstva i jedinstva nema. Ne prođe dan da u hrvatskim novinama ne izađe tekst koji se bavi političkim i ekonomskim prilikama u Srbiji, i kako smo mi „pretnja regionu“ (čitaj: njima, Hrvatima), iako više ne živimo u zajedničkoj državi u kojoj je, je li, Zagreb radio, a Beograd se gradio.
U ovome prednjači dnevnik Jutarnji list, inače kvalitetne i uticajne novine čiji je glavni urednik služio vojsku u Pančevu i Beogradu, i tu stekao drugove do groba. Kosovom se u Jutarnjem strastveno i redovno bavi Robert Bajruši, novinar izašao iz šinjela Ive Pukanića, i biograf predsednika Zorana Milanovića i ministra Mate Granića. Njegove su analize u znaku njegovog prezimena - red pristrasne propagande kosovske nezavisnosti, red optužbi na račun Srbije.
Političku scenu s naše strane Drine, s posebnim osvrtom na Aleksandra Vučića, komentariše izvesni Vlado Vurušić. „Velika Srbija“, „pravoslavlje i tamjan“, „nacionalizam“, „genocid“, „agresori na Hrvatsku“, „destabilizatori Balkana“, „ekonomija na ivici ambisa“, „masovni pomor od korone“ i padanje u amok zbog Vulina... taj rad.
Naravno, njihove su novine, njihov i tiraž, mogu da pišu šta im padne na pamet.
Ali dokonom posmatraču ne može da promakne činjenica da u tisku ima neuporedivo više tekstova o Srbima u Srbiji nego o Srbima u Hrvatskoj. (Napadi na njihove „domaće“ Srbe koji bi „sad hteli neka svoja prava, a bili su agresori“ ne računaju se.) Ova kolumna nema za cilj da analizira položaj srpske nacionalne manjine u članici EU Hrvatskoj, niti da lamentira nad istom.
Zagreb suzama ne veruje, odnosno boli ga Basarin sebastijan za Srbe. Oni smatraju da su taj problem rešili 1995. godine, a svaka proslava „Oluje“ ima za cilj da potvrdi konačnost tog rešenja. Ovo je belodano, i dokazi nisu potrebni, ali mi ćemo navesti samo jednu ilustraciju koja potkrepljuje napred kazano. Elem, u sklopu propagiranja predstojećeg popisa stanovništva u Hrvatskoj, proizveden je poseban spot koji Srbe obaveštava da je za njih uvedena posebna opcija - mogu da upišu svoju nacionalnu pripadnost tajno! „Niko neće znati!“, poručuje im se u video-klipu pod naslovom „Tiše malo, Srbine!“.
Nijedan tekst u Jutarnjem, niti bilo kojem drugom listu nije se potrudio da odgovori na pitanje: Zašto se Srbi u Hrvatskoj boje da glasno kažu da su Srbi?
Umesto toga, bave se Beogradom.
Dobro, ali šta nas to briga?
Dešava se muškarcu u toaletu da sused zaviruje u njegov pisoar. To ume da nervira.
E sad, zamislite Bajrušija i Vurušića, ili bilo koju drugu dvojicu zagrebačkih „analitičara“ s leve i desne strane...
Ćutiš, ćutiš, pa im kažeš:
- Gledajte ispred sebe, Hrvati!
NE PROPUSTITE
