Ušla je već u pošalice rečenica „Priznajem samo sud svoje partije“.
Njom se 1928. godine branio Josip Broz kad su ga zbog komunističke propagande i četiri bombe, jednog pištolja i tridesetak metaka izveli pred Kraljevski sudbeni stol u Zagrebu. Lukavo, samo što je Broz posle takve odbrane osuđen na pet godina robije, koju je disciplinovano izdržao u Lepoglavi i usput izučio revolucionarni univerzitet. Posle je prozvan Tito...
Čemu ovo podsećanje kad još nije 29. novembar, Dan republike za jugonostalgičare?
Pa zato što ima pokušaja da se ovakav doprinos sudskoj praksi, uvršten u sve udžbenike istorije socijalističke Jugoslavije, revitalizuje.
Malo-malo, pa svedočimo odbijanju da se prihvati neka sudska odluka jer sudija nije iz iste partije, tj. pripada suprotstavljenoj političkoj strani.
Tu skoro jedan od učesnika uzavrele rasprave o „slučaju Lečić“ izjavio je: „Gledano kroz zakon, on je zaista čist - nije pokrenut postupak, odbačene su sve tvrdnje Danijele Štajnfeld. (...) Međutim, mi koji smo imali priliku da saslušamo sve strane, znamo da Danijela nije lagala.“ I sledstveno tome, ustvrdio da se oseća silovanim od strane pomenutog glumca.
Svi smo mi saslušali sve strane... Ali, da odmah bude jasno, tema ovog teksta nisu aktuelne podele među glumcima, a ni pomenuti slučaj. Kurir je, kad je tome bilo vreme, nepristrasno i detaljno izveštavao o optužbama Danijele Štajnfeld, kao što je izvestio i o odluci tužilaštva da ne podigne optužnicu povodom njih. Dok sud ne kaže (ako kaže) drugačije, za nas je to završena priča.
Reč je o nečem drugom. Političke strasti u Srbiji danas dovele su do takvih podela u društvu da se apsolutno sve što dolazi od vlasti apriori odbacuje, čak i ako je takav stav u vrištećem neskladu sa zdravim razumom. Tako je bilo i sa osporavanjem gradnje auto-puta, tako je danas sa Vladinom borbom protiv kovida.
Iz istog razloga - „priznavanja suda samo svoje partije“ - mediji koji sebe smatraju nezavisnim Dijanu Hrkalović proglašavaju za čeličnu ledi, Vladimira Vuletića za pouzdanog svedoka, a optužnica protiv Belivuka podvrgava se sumnji...
Može im se, jer niko od njih ne trpi posledice takvog svog političkog stava: voze se auto-putem, primaju vakcine, a Belivuk je ionako u zatvoru.
Pogrešno bi, naravno, bilo zaključiti da je takav njihov stav promišljen. Nema tu plana, posredi je čista glupost, koja ne dopušta da se o razmišlja o posledicama... Primer? Evo primera: za neki dan počinje suđenje za jedan drugi slučaj seksualnog zlostavljanja. Kako ćemo prihvatiti eventualnu osuđujuću presudu ako smo pravosuđu već odrekli svaki legitimitet?
A kad smo već kod toga, evo primera destilovane gluposti koji ne bi zasluživao pažnju da nije ugrađen u temelj akcije šireg društvenog zamaha. Jedna hrvatska dramska spisateljica izjavila je „da Lečić nije oslobođen, već je samo tužilaštvo odbilo da pokrene postupak“.
Sledeći ovu logiku, ulazimo u vlažne snove totalitarnih umova: svako je kriv dok se ne dokaže suprotno. A verodostojnu potvrdu da nisu ludi imaju samo pacijenti otpušteni iz umobolnice kao izlečeni.
Još samo da zatraže da se otpusne liste overavaju pečatima njihovih partija...
NE PROPUSTITE
