Tamo negde početkom devedesetih, u vreme dok su informatičke tehnologije još bile u fazi ekspres-lonca, francuski arhitekta i teoretičar Pol Virilio - koga ovde često pominjem - objavio je nekoliko knjiga u kojima je najavio kraj doba geopolitike i dolazak doba hronopolitike.
Knjige su objavljivane kod malog pariskog izdavača, u malim tiražima i nisu izazivale pažnju šire javnosti, ali su zato - iz razloga nebitnih za našu današnju kolumnu - izazvale veliko interesovanje u generalštabovima belosvetskih velesila.
Šta je, dakle, rekao/prorekao Virilio. Evo šta. Sažeto, naravno. Uvidevši mogućnosti naprednih tehnologija, think tankovi velikih sila su dokonali da je silama, umesto da osvajaju teritorije - da bi iz tih teritorija izvlačile sirovine i profit - mnogo isplativije da zagospodare vremenom, pa da onda teritorije trećeg sveta, saterane u vremenski tesnac, bez kapi krvi - ili uz nešto njihove krvi - velikim silama za male pare isporučuju sve što treba.
Doba hronopolitike - takođe je pisao Virilio - ponovo uvodi bipolarnu podelu sveta. Na jednoj strani su tenhnološki superiorne zemlje, koje su u informatičkom vremenu dva-tri koraka ispred tehnološki zaostalih zemalja, koje će tavoriti i tapkati u mestu u vremenu koje je Virilio nazavao „mrtvim“. Kakvo je to vreme, možete videti ako pogledate kroz prozor ili - još bolje - u televizor.
Bio je ovo opširan, ali neophodan uvod u priču o „Rio tintu“, koja već mesecima odjekuje Srbijom i u kojoj tupoumna mejnstrim opozicija vidi šansu za strmopižđavanje Vučića & Co. Pomenuti „Rio“ je - čisto da nam učini - naumio da u Srbiji iskopava litijum potreban za baterije „čistih“ elektromobila. Litijuma, inače, ima kol’ko oćeš svugde po svetu, kvaka je u tom što proces proizvodnje pustoši prirodnu sredinu.
Istu tu sredinu jedva nešto manje pustoše ostale prljave tehnologije - ni prljave investicije nisu prejaka reče - čiji pogoni niču po najplodnijim oranicama. To je tome tako i to je neizbežno ako se zna - mada se ne priznaje - da mi u mentalnom smislu nismo iskoračili ni iz prve tehnološke revolucije.
To što je Srbija internetizovana, što je mnogo toga u Srbiji digitalizovano, što je sve više kompjutera (samo je Bećkoviću majka preča od laptopa), nimalo ne popravlja našu poziciju na hronopolitičkoj mapi sveta. Nije, naime, bitno biti onlajn, bitno je gde je server. A on nije u Srbiji. Niti će biti.
Sad verovatno očekujete da se ponovim kao papagaj i da kažem da bi stvar bila bitno drugačija da je Ðinđićev projekat liberalizacije i modernizacije Srbije uspeo. Neću reći, jer ne bi. Neke bi stvari, fakat, bile bolje, mnoge snošljivije, ali nema sile na ovom svetu koja može nadoknaditi izgubljeno vreme. Iz toga proizlazi da kad na gluposti straćiš najvažniji, neobnovljivi resurs - vreme - hteo - ne hteo dođeš u situaciju da kupuješ vreme (koje je, je li, novac) prodajući zemlju za koju si toliko krvi prolio.
NE PROPUSTITE
