Više se u Srbiji, zemlji na brdovitom Balkanu, minulih dana pisalo o Danu slobode medija, 3. maju, nego o Danu pobede. Najglasniji su u naricanju nad navodno ubijenom slobodom medija (za pobedu osećaju samo bol u debelom mesu) bili oni mediji čiji je uticaj na javno mnjenje najmanji. Na primer, Danas!
Redakcija ovog lista povodom Dana slobode medija predstavila je svojim malobrojnim čitaocima inicijativu sociologa Zorana Gavrilovića, direktora nečega što se zove Biro za društvena istraživanja, da se usvoji „antibot zakon“. Paragrafi ovog zakona, kliče Gavrilović, a tercira Danas, primenjivali bi se „na medije koji krše zakone i kodekse profesije“, čime bi se „neprofesionalno novinarstvo učinilo nezakonitim“.
Na primer, „televiziji koja kleveta ljude oduzimala bi se frekvencija, a novinarima koji rade takve stvari onemogućavalo da se bave ovom profesijom“... Tada će, nadaju se, njima da svane, gledanost i tiraži će im skočiti... ili se bar odlepiti od memljivog dna skale.
Šta imamo ovde?
Imamo svađu s logikom i činjenicama, jer za „medije koji krše zakone“ predviđene su kazne u tim zakonima, a za kršenje kodeksa nadležni su disciplinski organi profesionalnih udruženja. A profesionalizam čije će sprovođenje da uređuju sudije? Manite!
Cela inicijativa ne vredi struje potrošene da se tekst o njoj otkuca na računaru, a gde je papir za štampanje, benzin za razvoženje novina na kioske... Njen predlagač je u Tviter zajednici ocenjen kao „k**ac na biciklu“, pa bi „antibot“ trebalo prepustiti prvoj kiši da ga spere i veselo, uz žubor, odnese u slivnik.
Ali namnožili su se ti organi na biciklu, premrežili su javni prostor, svuda ih je - od pozicije do opozicije, od nevladinog do vladinog sektora, prosto je gužva u saobraćaju, građani i građanke, a odnekud treba početi uvođenje reda!
Zato, za one koji nisu bili na času istorije, moramo da ponovimo: bilo je iha-ha pokušaja da se novinari zakonom nateraju na pisanje po volji zakonodavca - od Francuske revolucije, kad je radila giljotina, preko Staljinovog doba, u kojem je „prekršioce kodeksa“ gutao mrak, do dana današnjeg, kad se u nekim zemljama za „klevetanje kralja“ ide na dvadesetogodišnju robiju. Vlastima je u takvim društvima bilo (i danas je) dobro, novinarima nije.
Biti za „antibot“ i slične zakone više nije stvar koncepcijskih razlika, već elementarne inteligencije: ili jesi ili nisi glup.
I da još jednom podvučemo („da džabe krečimo“ - citat S. B.): nemaju mediji u Srbiji problem što nema slobode, nego što s tom slobodom ne znaju šta da rade.
Tu skoro jedan je nekada ozbiljan novinar, sada na privremenom radu u mediju koji se proglasio nezavisnim i opozicionim, napisao da je njegov posao da „visoko drži baklju slobode“. Impozantno, i slikovito, mada su se bandere sa električnim sijalicama pokazale praktičnijim... Ali nije problem u tome, nego što su mu ruke zauzete. Jer novinar treba da piše, to je ono što prodaje u novine. Dakle, spustite baklje, rođaci, i sedite za tastaturu.
Neka stranačku propagandu rade stranke, a vi narod, među ljude! Ima ih i izvan kruga beogradske „dvojke“. Pa da vidite gledanost i tiraže!
Ali, jebiga, za to treba imati novinarski dar. I teže je nego voziti se na biciklu...
N. N.
NE PROPUSTITE
