Kako Visoki Vučić hendluje ukrajinsku krizu, to - pod uslovom da i on zna - znamo i vidimo, a kako bi krizu hendlovao Guzijan Jeremić, to će biti tema naše današnje kolumne. Poslednjih nekoliko meseci Guzijan je u prilično low profileu, što je u političkom smislu, a po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova, nešto najbolje što može učiniti. Avaj, Jeremić povremeno istupi iz low profilea i u nastupu izgovori mnogo toga što je bolje izgovoriti na dupe.
Evo, recimo, gostujući na nekom televizoru, Guzijan je blagoizjavio da, citiram, „nije čuo dovoljno argumenata u prilog uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji, ali da taj potez treba uzeti u razmatranje ako postoji ozbiljna pretnja Srbiji od njihovog neuvođenja“.
Osim ako nešto nisam propustio, ja, za razliku od Guzijana, nisam čuo nijedan argument ni ZA uvođenje sankcija ni PROTIV uvođenja. Čuo sam, doduše, izlive nekih emocija i primetio nekoliko kalkulacija u opticaju. Ali emocije i kalkulacije nisu argumenti. A pogotovo nisu politika. Ali o tom potom.
Načelno, Vuk je protiv uvođenja sankcija Rusiji. Takođe naglašava da „sam po sebi, radikalan zaokret ka Zapadu ne mora nužno značiti dobrobit za Srbiju.“ Što je fakat. Kud god da se zaokrene, dobrobit Srbije će zavisiti isključivo od nje same i onoga što će uraditi za sebe, ali, jbg, Srbija se već 150 godina svako malo „zaokreće“ upravo zato da se ne bi okrenula sebi.
Slede novi biseri u nisci raskošnih Guzijanovih tupoumosti. „Koliko god“, trbuhozbori Jeremić, „usklađivanje sa spoljnom politikom EU bilo važno, mnogo je važnije da ovde postoji vladavina prava i da se stane na put korupciji“. I to je fakat. S napomenom da bi Srbija - da je sama bila u stanju da zavede vladavinu prava i da iskoreni korupciju - odavno bila u EU ili joj EU ne bi ni bila potrebna.
Široke su, međutim, međe Vuka manitoga. Nije on baš za neuvođenje sankcija po svaku cenu. Nije on „kao neki drugi (koji li Bože) „rekao da neće uvoditi sankcije Rusiji, pa promenio stav posle izbora“. „Ako nam“ - zbori nadalje Vuko - „kažu bombardovaćemo vas, uvešćemo vam iste sankcije kao Rusiji, onda to treba ozbiljno uzeti u razmatranje.“
A zašto pasivno čekati „pretnje bombardovanjem“ - Jeremić to uvaljuje kao dubaru, ali taj scenario ne mora biti fantastičan koliko izgleda - i zašto hladnih glava ne razmotriti pravce razvoja belosvetske situacije, konačno izgraditi sopstvenu, a ne neku spoljnu politiku, pa tu politiku više ne menjati, to Jeremić nije pomenuo.
Na neprijatno novindžijsko pitanje: „Koliko je bitno za stav njegove (jebene, prim, S. B.) stranke to što je Rusija agresor u Ukrajini, što je otela deo teritorije te zemlje, kao i zločini koji su počinjeni u Buči“, Jeremić je potražio pribežište u resantimanu, sigurnoj kući nitkova. „Ja se sećam“, izjavio je, sav tronut, „i nekih tela u Račku i nekih drugih incidenata za koje se kasnije ispostavilo da nisu baš takvi, a korišćeni su kao povod za agresiju za suverenu državu.“ Sad slušajte vamo. Srbija debelo zaslužuje da Jeremić jednog dana zasedne u Prezidencijalni konak.
NE PROPUSTITE
