Sva je prilika da će jednog dana u neodređenoj budućnosti, kad novi „saziv“ narodnih poslanika zasedne u Dom kozačke skupštine, parlamentarni život biti vrlo osebujan.
Kako ne bi bio kad je Boškić Obradović, pre nego što je kozačka skupština uopšte zasela, najavio predlog „Zakon o zabrani promocije homoseksualizma maloletnim licima“ i „Preporuku Vladi Srbije o zabrani Parade ponosa u narednih 100 godina“. Dalekovido, nema šta. A i politički probitačno.
O političkoj probitačnosti kasnije, sada ćemo se pozabaviti dalekovidošću. Zašto baš 100 godina? Da li Boškić računa da je 100 godina dovoljno dug period tokom koga će se homoseksualnost iskoreniti u patrijarhalnoj Srbiji ili pak misli da će tokom tog vremena Srbi politički dovoljno sazreti da konačno dokonaju da je pitanje ko, koga, kako (i u šta) guzi lična stvar i stvar privatnosti, koja nipošto - čak ni u slučajevima heteroseksualnosti - ne sme biti predmet političke problematizacije. Videli smo onomad kako to izgleda - i kako leti političko perje pomešano sa seksualnim paperjem - u slučaju Hrkalovićke i Nebojše iz Beograda.
Boškićeva politika - i politike Boškiću srodnih stranaka, Mice zavetnice npr. - temelje se na pogrešnoj premisi da su Srbi nebeski narod, koji je tu, nedavno, iskvaren pogubnim uticajima sa Zapada. Naročito pederlukom. U toj stvari aktivno ih podržava i SPC, koja bi morala znati da su svi ljudi - crkve ne bi ni trebalo da operišu sa narodima - iskvareni Adamovim padom. Srećom reverzibilno. Mogu se, dakle, popraviti, ali strpljivim radom, jedan po jedan, ne mogu se popraviti kolektivno, pogotovo ne naredbama, zakonima i ukazima.
Nedavno naleteh na neko istraživanje javnog mnjenja iz koga se obavestih - za tačnost informacija ne garantujem - da je „čak 38,4% ispitanika u Srbiji navelo da je barem jednom u životu upražnjavalo analni seks, i to žene za nijansu više, njih 41,8%“. Odmah sam taj podatak uturio u moj novi roman, uz napomenu da cifre treba pomnožiti sa dva. Jer znate kako je, patrijarhalna smo sredina, ne usuđuje se svako da prizna guzna sogrešenija.
Ostavimo komendiju na stranu, pa se zapitajmo da li će ijedan problem (od bezbroja u kojima se Srbija davi) biti rešen ako kozačka skupština usvoji zakon o „zabrani promocije homoseksualnosti“ (a neće) i ako Vlada uredbom zabrani Paradu ponosa na 100 godina, pa čak i ako ponovo kriminalizuje analni seks.
Lično ne bih imao ništa protiv da homoseksualnost nestane sa svetlog lica Srbije, štaviše - sad se spremite za šok - budući da sam omatorio, ne bih imao ništa protiv da nestanu sve seksualnosti, ali neće nestati nijedna. Kao što u Srbiji - što je mnogo opasnije - nikada neće nestati politika sa totalitarnim ambicijama, a Boškićeva je, uprkos izvesnoj uglađenosti, upravo takva. A kad se takve politike uspentraju na vlast, one ne zabrane samo trpanje u bulju nego i mnoge druge stvari. Od kojih otpadaju uši.
NE PROPUSTITE
