Srbija od svog nastanka, pa do nestanka - pardon, lapsus, do današnjeg dana - nije naučila lekciju koju je mogla naučiti od svog idola, Matuške Rosije. A nauk je jednostavan: država koja hoće da sačuva osvojene teritorije mora naći način da pridobije i za sebe veže ljude koji ih nastanjuju. Bez obzira na rasnu, versku, bla, bla, bla... Znate priču.
Da je Matuška radila kao što joj je pastorka ćerka Srbija, što će reći da je pokušavala da rusifikuje i popravoslavi narode koji su živeli (i žive) u imperiji, odavno bi ona bila severoistočna Srbija, što joj se, posle ukrajinske avanture, lako može dogoditi i da postane.
Ne kažem da u svim ruskim alotropskim modifikacijama etnički Rusi nisu vodili glavnu reč, hoću da kažem da su ostali narodi - uključujući i one brojčano najmanje - bili tretirani ravnopravno i da su neki pripadnici tih naroda zauzimali vrlo visoke položaje i u carstviju, i u u SSSR-u i RF-u.
Dok se drugačije ne naredi, takozvani drugi čovek u kremaljskoj hijerarhiji je Sergej Šojgu, po nacionalnosti Tuvinac. (Mnogi od vas nisu čuli da u RF postoji Republika Tuva.) A vi sad stavite prst na čelo pa se zapitajte kolika je bila (i ostala) verovatnoća da neki Šaćiri, Kamberi, Krasnići bude br. 2 čovek u Srbiji. Najdalje dokle je neki Albanac u Srbiji mogao da dogura, čak i u SFRJ-otu, bila je funkcija „poštenog Albanca“, što će reći marionete koja dužnost obnaša u predsoblju trenutno vladajućeg srpskog dupeta.
Pustiti s lanca pomahnitalu moravsku seljačinu, „oca nacije“ Ćosića - koji je, kao da je, božemeprosti, „pošteni Albanac“, obnašao dužnost predsednika SRJ u Miloševićevom dupetu - da bulazni o „Šiptarima kao šljamu i talogu Balkana“ i očekivati da albanski živalj poštuje „teritorijalni integritet i suverenitet“ bila je zapaljiva mešavina arogancije i tupoumnosti.
Čujem piskutave glasiće iz podrumskih prostorija NSPM-a koji grakću: „Bolji odnos i više uvažavanja Albanaca ništa to ne bi promenili, albanski separatizam bi i dalje postojao.“ Drugi deo rečenice stoji. Bilo bi albanskog separatizma, kao što ima katalonskog, baskijskog, kvebečkog - kao što ga ima u svim državama sa velikim manjinama - ali garantujem da bi, da nije bilo omalovažavanja i represija, većina Albanaca radije izabrala srpskog vrapca u ruci nego velikoalbanskog goluba na grani.
Možda će jednoga dana i katalonski, baskijski, kvebečki itd. separatizmi ostvariti svoj cilj i otcepiti se od matičnih država (koje, viđi vraga, listom ne priznaju Kosovo), ali to će se, kad se (i ako se) zbude, zbiti bez prolivanja krvi. Kako vidimo na primeru Rusije - a na grdno razočaranje Đoleta Vukadinovića i Ljubinke Milinčić - arogancija se ne isplati ni kada iza nje stoji nuklearna moć. Nikad se i nikome nije isplatila. Možda će se, ko zna, isplatiti nama, koji nismo ni to što jesmo, koji možemo i ono što ne možemo i kojima niko ne može ništa jer smo jači od sudbine.
