Najnovije vesti

BEZ RUKAVICA: Pomozite mi, doktore!
Foto: Shutterstock

kolumna

BEZ RUKAVICA: Pomozite mi, doktore!

Lični stav

Pričaju starije kolege da su nekada ulaze u redakcije čuvali portiri, mahom penzionisani policajci i vojna lica nižih činova, obučeni u teget uniforme. U ulaznom holu za njih je pregrađivan jedan ćošak - dopola furnirana šperploča, gore staklo, sa obaveznim polukružnim otvorom za proturanje lične karte, a unutra grejalica i stolica sa jastučetom ispod dupeta, na kojoj su sedeli (i dremali) iskrivljeni, zbog pištolja u kožnoj futroli, koji je žuljao kako god da ga namestiš. Na pultu crni bakelitni telefon.

- Taj i taj kaže da ga drug Perić čeka... - govorio je u slušalicu, ne skrivajući da misli da ga „taj i taj“ laže... i kad spusti slušalicu, gotovo razočarano: „Treći sprat...“

Ruku na srce, takve su mere bile preterane. Kriminalci su se držali dalje od javnosti, a da zaprete novinaru, bilo je nezamislivo. Prostitutke, takođe... Jedinu napast predstavljali su skribomani, u redakcijskom žargonu zvani „pacijenti“. Nudili su feljtone iz prošlosti svog rodnog kraja, obavezno junačkog i s natprosečnim doprinosom borbi protiv Nemaca i domaćih izdajnika u Drugom svetskom ratu, vodili svoje ratove zbog rang-liste za dobijanje stana u preduzeću, nepravedne presude Suda udruženog rada ili antene koju su im ugradili u glavu prilikom operacije slepog creva... Portiri su ih prepoznavali po pohabanim balon-mantilima i izlizanim tašnama nabubrelim od rukopisa i dokumenata, i bili nemilosrdni prema njima. Dešavalo se, naravno, da „pacijenti“ promaknu naoružanim kerberima, ali su sekretarice za njih predstavljale neprelazni bedem. U slučaju da se probiju do njih, bili su osuđeni da presede čitavo prepodne čekajući da „drug glavni urednik“ završi sastanak...

U redakciju nije mogao da uđe svako, još manje da objavi svoje somnabulne tekstove...

A danas?

Uzmimo, na primer, slučaj Čede Stojkovića.

Ovaj je beogradski advokat široj javnosti postao poznat kad je lično zaveo sankcije Rusiji zbog napada na Ukrajinu, i o tome lično obavestio ukrajinsku ambasadu u Beogradu... mada je bilo logičnije da ode u Ambasadu Rusije i njima to u lice kaže. Ali dobro... Potom je podneo krivične prijave protiv svih učesnika skupova podrške Rusiji zbog „podrške ratu i zastrašivanja izbeglica iz Ukrajine“, i o svemu tome Danas je uredno izveštavao na političkim stranama: „Savet ministara EU ovo, Čeda ono“...

Tako je bilo i kad je Č. S. podneo zahtev Ambasadi Ruske Federacije „da povuče svojih 4.036 agenata iz Republike Srbije: 27 agenata u Vladi Srbije, sedam agenata u Predsedništvu Srbije, 86 agenata u Ministarstvu odbrane, 64 agenta u MUP, svih 113 agenata u BIA, i brojne agente u javnoj sferi delovanja i u verskim organizacijama u Srbiji“. Pitati ga zašto ne objavi njihova imena, ili zašto samo ruske agente... značilo bi da se ova Stojkovićeva tvrdnja shvata ozbiljno. Kao kad biste se raspitivali za domet antene ugrađene u glavi.

To, uostalom, i nije tema ovog teksta. A šta jeste?

Rekosmo, razlika između novinarstva nekad i sad. „Pacijente“ su nekad terali, a sada ih Danas tretira kao relevantne sagovornike! Za dva-tri dana neki će drugi „nezavisni“ medij tretirati kao nespornu činjenicu da Rusija ima „sedam agenata u Predsedništvu Srbije“... A sve to zato što je neko zaključio da će redakcijski holovi biti lepši ako se sruše portirske kućice i stave fikusi!

E, sad se slikajte pored njih!

N. N.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track