Silovanja - svih vrsta i boja, naročito seksualna - neotuđivi su deo „naše tradicije“ i „naših vrednosti“, nemojte imati nikakvih iluzija u vezi s tim. Patriotskim i svetosavskim krugovima toliko draga slika patrijarhalnog sela, apoteoze seoskih zadruga - sve je to dim ženskog polnog organa, tj. dimna zavesa koja zaklanja neugodnu stvarnost.
Moralo je to završiti u onoj TV zadruzi. Napomena: sve što budem napisao u ovom tekstu zasnovano je na činjenicama iz svima dostupne literature napisane perima srpskih istoričara, etnografa etc.
U patrijarhalnoj kulturi takozvane seoske zadruge bilo je sasvim normalno da kad otac oženi sina, prve večeri naguzi snaju i da - ako mu se snaša osladi - nastavi da je guzi do daljeg. Patrijarhalni običaji su nalagali da sinovi to silovanje stoički podnose u toplini domova. Ali ne svi. Zabeleženi su slučajevi drčnih sinova - možete ih naći u Arhivu Srbije - koji su, neradi da dele žene sa očevima, potezali pa ubili očeve.
Takvi sinovi su redovno završavali na vešalima. Ondašnja javnost (smeh vrabaca iz offa) ovako se ibretila. „Digo ruku na oca“, „zadnje vreme“, „kud nas ovo vodi“, „sve nam je to došlo iz Jevrope“.
Nije se to događalo u neka drevna vremena, ne bih se zakleo da se ponegde i danas ne događa. Milan Jovanović Stoimirović je, recimo, tridesetih godina zabeležio razgovor sa jednim od sinova-jebenih-stranaka u zaječarskom, čini mi se, kraju. Pa dobro, kako to trpiš, pitao je MJS, na šta mu je sin odgovorio: „Šta me boli qwrz, kad oženim mog sina, ja ću jebati njegovu ženu.“
Takva praksa, naravno, nije bila pravilo, ali nije bila ni neki naročiti izuzetak. U svakom slučaju, sve do tridesetih godina XX veka - kada su ondašnje vlasti odlučile da svekarske jebačine kvalifikuju kao silovanje - niko oko toga nije pravio pitanje.
Slučajevi poput Malčanskog Berberina i onog Miloševića - koga je skupo koštalo pet minuta informerske slave - samo su vrh ledenog brega srpskih silovanja. U Viber polemikama sa mojom drugaricom Biljanom Srbljanović skretao sam joj pažnju da Beograd nije Srbija, da u Beogradu poneki siledžija završi na sudu, a da su vesti o silovanjima u takozvanoj unutrašnjosti retke, ne zato što ih nema, nego zato što se u mnogim krajevima Srbije, pogotovo u ruralnim i prigradskim, silovanje još uvek shvata kao patrijarhalni običaj, radna obaveza (konobarice i pevaljke) ili naprosto viša sila.
Eto zašto popizdim uvek kad litijaši - među kojima garant ima silovatelja (i pritajenih pedera) - predvođeni mahnitim raspopima, aktivnim popovima i kalcanima, idu po Beogradu, kade, bogorade i „brane naše patrijarhalne vrednosti“. Eto zašto ću se - ako me bog poživi, ako atomske bombe ne raznesu svet u paramparčad i ako bude Prajda - ovako mator nakarminisati, obući kožne pantalone s prorezom na guzici i otići na paradu.
NE PROPUSTITE
