Crknite, puknite, dušmani. Ipak ne idem u mardelj. Misterija poziva na broj 501 posle mnogih peripetija je konačno rasvetljena, moja novčana kazna uplaćena u junu „legla“ je na račun republičkog budžeta - kome toplo preporučujem da parama domaćinski raspolaže - preostalo je samo da se izvinim gospođi Radmili Pupovac, sudiji, koja je, fakat, izrekla zatvorsku presudu, ali koja nije odgovorna za brljotine administrativnog osoblja.
Kad viđi vraga! Posle početnog „odisaja“, bi mi malčice krivo što sam propustio jedinstvenu priliku - ko zna kad ću ponovo napraviti saobraćajni prekršaj - da na levom guzu odležim odrapljenih 12 dana i u CV upišem magičnu formulu „robijao pod nenarodnim režimom“, koja u Srbiji od pamtiveka otvara velike političke perspektive posle izlaska iz zatvora.
Dane sužanjstva mogao sam takođe iskoristiti da sa srpskog prevedem natrag na nemački Kapital i Manifest komunističke partije, ali u neko doba dokonah da niti znam nemački niti imam „visinu“ za prosvećenog apsolutistu, pa slučaj stavih ad acta.
Toliko na tu temu. Tema naše današnje kolumne je rasprava koju su „davne 1971“ - u vreme, dakle, dok se još znao neki časni krst - vodili Noam Čomski, lingvista, i Mišel Fuko, filozof. Obimna je to rasprava, ovo što ćete čitati je sažetak. Kao osvedočeni pravednik i međunarodni davač podrške, Čomski je - ko da je, božemeprosti, Srbin sa dna kace - tvrdio da će jednoga dana pobediti pravda i ostale trice i kučine iz prosvetiteljskog repertoara.
Kao nastavljač tradicije francuskog filozofskog cinizma, Fuko nije hteo ni da čuje za pravdu i ostale trice i kučine. Sve što se na svetu događa - rekao je otprilike - svodi se na nadmetanje moći (raznih boja), a ratovi se vode da bi se pobedom nametnula ova ili ona moć, a ne da bi trijumfovala neka pravda.
Treba li uopšte reći da „podržavam“ Fukoa. Pravda i ostale trice i kučine su metafizički koncepti; što ne znači da ne postoje - još kako postoje - ali znači da su uvek u protivurečnosti sa ljudskim, dakle, relativnim poimanjem pravde, koje se, obrni-okreni, svodi na Zulu poimanje pravde saglasno kome je pravedno kad mi pobijemo neprijatelje i otmemo im krave i žene (tim redosledom), a da je nepravedno kad neprijatelj pobedi „nas“ (jebo ja „nas“ svih boja).
Vratimo se iz 1971. u 2022. Suštinski je nebitno ko je u ratu - pardon, Milinčićkine, u spec. voj. operaciji - Rusije protiv Ukrajine pravedan, bitno je ko će u ratu pobediti - kolektivni zapad ili kolektivni istok - a pobediće ne onaj ko ima više tenkovskih divizija, nego onaj na čijoj strani je „mogućnost onoga što dolazi“, kako je G. V. F. Hegel definisao stvarnost. A „mogućnost onoga što dolazi“ umnogome zavisi od stanja do koga je svet već došao. A stanje sveta, ruku na srce, nije baš blistavo. Pade mi na kraju na pamet još jedna „mogućnost onoga što dolazi“. Ako su već spasle Rim, nije nemoguće da guske spasu i Moskvu.
NE PROPUSTITE
