Nakon što je Kostićevo svojevoljno odustajanje od treće kandidature za predsednika SANU - i čelični nervi neurologa imaju rok trajanja - proglasio za sopstvenu pobedu, Ðurković je, po starom običaju, običaju u ime svih „nas“ (jebo ja nas), trogatelno uskliknuo: „Nadamo se da će SANU ponovo stati uz svoj narod.“
U povremenoj rubrici Famoznog - „Priče o starim srpskim zanatima“ - do sada nisam pisao o zanatu „stajanja uz narod“, što je kardinalan propust, jer je „stajanje uz narod“ preduslov za obavljanje svih drugih srpskih zanata. U izvesnom smislu „stajanje uz narod“ je mnogo više od zanata, to je neka vrsta dva u jedan, istovremeno i zanat i repromaterijal. Najpre ćemo ispitati kako se zanat „stajanja uz narod“ obavlja u politici, a potom ćemo videti kako to funkcioniše u doskora „odnarođenoj“ SANU. U politici je to ko čaša ladne vode. Ako te, recimo, neko pita: „Zašto si, ministre unutrašnjih dela, u mladosti obijao trafike“ ili „Gde su pare koje si drpio“, sve što treba da uradiš sa zanatske strane je da staneš uz narod i njegove svetinje i kažeš: „Sram te bilo, pitaš me to dok Hilandar gori“ ili (drugi slučaj) „Reći ću ti kad Kosovo ponovo bude srpsko“ i stvar gotova, roba prodata.
Stvar sa SANU je malo komplikovanija. U SANU ipak mora biti vrhunskih naučnika i umetnika koji služe kao pokriće akademskim amalima, klovnovima i Udbinim babojebima, čija je jedina kvalifikacija nedremano „stajanje u narod“. To stajanje uz narod svodi se na seljački quid pro quo. U praksi to ovako izgleda: pripišeš narodu sopstvenu zatucanost, bulažnjenja, tupoumnost, animizam i lenjost duha i onda ti je samo nebo granica. Narod je pored tebe.
Kako napred rekoh, da tupoumnost zanatlija ne bi previše upadala u oči, u SANU se s vremena na vreme kao pokriće kooptira poneki vrhunski umetnik. Da, da, osim dominantnih čobana i guslara, član SANU je bio i jedan Kiš. Možda će vas interesovati okolnosti pod kojima je Kiš primljen u SANU. Evo ih. Kad se Danilo Kiš, već uveliko svetski slavan, smrtno razboleo, tadašnji akademski capo di tutti capi Ćosić je izdao ferman da se Kiš primi u redovni sastav, sa sledećim obrazloženjem - „neka Jevrejin umre kao srpski akademik“. Podatak je iz takozvane prve ruke, tačnost informacije zagarantovana.
Vo vremja o kome govorimo Ćosić je „kadrirao“ - to jest primao i ne primao - i u naučnom odeljenju. Kada je, recimo, za članstvo u SANU predložen ugledni naučnik, sticajem okolnosti invalid bez jedne noge, iz nekog razloga za Ćosića neprihvatljiv, Veliki Meštar je kandidaturu odbacio sa „humanističkim“ obrazloženjem, pazite sad: „Ne ide, brate, kako će čovek da se penje uz ovolike stepenice“. Informacija takođe iz prve ruke. Tačnost takođe zagarantovana. E sad, kad bacim pogled na čemerno stanje u kome se nalazi naš narod, ne mogu a da ne zaključim da je, pored ostalih faktora, stanje tako loše - i da će bivati sve lošije - zato što uz narod stoji takva Akademija i takvi akademici.
NE PROPUSTITE
