Danas takođe ostajemo na terenu prava, ali ovoga puta, umesto na kraju, pravna pouka naše današnje kolume ide na početku. Evo je: najebo je onaj ko u Srbiji poštuje Ustav. Direktorica škole „Aleksa Šantić“ iz Sečnja u naivnosti je poverovala da je Republika Srbija ustavno definisana sekularna država, pa je proslavu školske slave, Sv. Save, odvojila od crkve. U školi je, dakle, upriličena prigodna priredba, a crkveni obred je obavljen tamo gde mu je i mesto - u crkvi.
Momentalno je usledila histerična reakcija srpske visokopravoslavne tabloidne i društvenomrežne javnosti, direktorka je provučena kroz toplog zeca i samo zahvaljujući sticaju pukih okolnosti nije ošišana do glave, polivena katranom i posuta perjem. Prosvetni pak ministar Ružić se sozercateljno zapitao kako je „drugačije moguće ‘obeležiti’ slavu ako ne sečenjem kolača“, dočim se opozicija serbska, sa izuzetkom NDB, uopšte nije oglašavala, što je sjajan povod da je po ko zna koji put nabijem na figurativni qwrz, gde joj je mesto, iako nije ni za qwrz.
U neko doba po beogradskoj čaršiji i mahalama se pronela i radosna pravoslavna vest da je direktorica Olivera Marjanović - kojoj svaka čast - „priznala da je ateista“. Nije precizirano da li je direktorica priznala dobrovoljno ili pod torturom. No, dobro. Sve će to uskoro prekriti snegovi, ruzmarin i šaš, a onda će doći Rogonja. Već je na graničnom prelazu Horgoš.
Sekularna država ne znači anticrkvena država - za kakvu se naš mnogostradalni narod svojevremeno plebiscitarno izjasnio i sve dok nije naređeno drugačije, dugo i srećno je živeo u uzornoj bezbožnosti, ako mene pitate, bogougodnijoj od ove kolektivne prigradske pobožnosti. Sekularna država, to je ustavno-pravni okvir unutar koga je dozvoljeno (i Ustavom zagarantovano) cvetanje svih cvetova pod uslovom da ti cvetovi nisu u koliziji sa Ustavom i zakonima.
Zamena komunističkog jednoumlja klerikalnim jednoumljem po sili nužde će završiti kao i komunističko jednoumlje - dakle u razdorima i pičvajzima - a veronauka i sečenje kolača u državnim školama će podeliti tužnu sudbinu nekadašnje nastave marksizma, što će reći da će postati dosada i muka mladim drugovima, koji će se onoliko više udaljavati od crkve, što im se crkva bude više nasilno približavala, kao što se moja generacija udaljavala od marksizma i pribežište - osim u seksu, drogi i rokenrolu - pronalazila u crkvi.
Kao što nebrojeno puta rekoh, SPC se u famoznom periodu između dva rata već hvatala na uže klerikalizma, pa se uže pretrgnulo. Sada smo opet u periodu između dva rata, tako da se crkveno uže lako može opet pretrgnuti. Što se možda može izbeći ako bi SPC spojila lepo i korisno, u sinod kooptirala Antonića u činu arhiepiskopa komitetskog i prihvatila njegovu revolucionarnu doktrinu socijalističko-atomskog pravoslavlja.
NE PROPUSTITE
