Srbija je juče bila šokirana kada je pročitala da je osmogodišnja devojčica pronađena u kadi, u kojoj je, po svoj prilici, živela godinama i u kojoj ju je, zatočenu kao roba, držao njen otac. Svaki dalji tekst o ovoj temi, otkrivao je sve jezivije detalje i informacije. Tako smo saznali da je devojčica pronađena slučajno, nakon što je sadašnja nevenčana supruga njenog oca policiji prijavila nasilje nad sobom i onda uzgred pomenula da on svoju ćerku drži godinama zarobljenu u kadi, saznali smo i da je otac pre osam godina osuđivan za nasilje u porodici, da je devojčica dodeljena ocu pre nekoliko godina kada je njena majka osuđena na zatvorsku kaznu zbog nasilja nad svojom majkom, da se radi o lečenim zavisnicima i povratnicima, kao i da je porodilište još prilikom rođenja devojčice obavestilo i Centar za socijalni rad i druge nadležne organe da roditelji nisu u stanju da se staraju o detetu. Pa ipak, nekako su sve državne institucije, ceo sistem, svi ljudi u tom ogromnom lancu koji treba da brinu o njoj dozvolili da ona godinama trpi zlostavljanje, torturu i zarobljeništvo, da bude zanemarena, dehidrirana, pregladnela i neuhranjena, da godinama ne vidi belog dana, da ne ume ni da hoda ni da govori, da sve to preživi bez ikakvog nadzora, uplitanja ili, daleko bilo, zaštite koju bi joj nadležne institucije pružile.
Iz medija smo saznali i još nekoliko stvari. Da su komšije, po starom dobrom običaju, često čule zapomaganje, kuknjavu i plač devojčice koji su dopirali iz stana strave, ali da su odlučile da to ipak nije njihov problem. Saznali smo i da je samo jedan komšija za sve ove godine „čak tri puta“ obavestio policiju, da je policija dolazila do stana, ali samo do vrata i da nije ulazila u stan jer za to nema dozvolu. Ovo nas dovodi do još jedne važne stvari, budući da to nije tačno - policija ima ovlašćenja da u određenim situacijama, kada proceni da je to neophodno, uđe u stan bez dozvole vlasnika, te se nameće i pitanje odgovornosti policajaca. Kada se Centar za socijalni rad oglasio o ovom slučaju, navedeno je da su oni po rođenju devojčice pokrenuli postupak lišavanja roditeljskih prava oba roditelja, ali da je nadležni sud kasnije doneo odluku da se o detetu stara otac. Takođe, Centar je reagovao po prijavi policije od pre tri godine, ali su radnici tada utvrdili da je sve u najboljem redu. Kada je Centar ipak pokrenuo postupak za lišavanje roditeljskog prava, sud je odlučio da je otac podoban i da dete može da se vrati u porodicu oca. Iako se radi o čoveku koji je bio osuđivan za nasilje u porodici, iako je Centar za socijalni rad konstantno izražavao sumnje u sposobnost oca da se stara o detetu, iako su, kako smo saznali, postojale prijave policiji, iako dete nije išlo ni u predškolsko ni u školu, iako nije imala nijedan od obaveznih zdravstvenih pregleda, niko iz celokupnog sistema socijalne zaštite nije obilazio devojčicu da bi kontrolisao da li je s njom sve u redu.
I svi se pitamo kakav monstrum od oca može tako nešto da uradi svojoj ćerki. Treba da se zapitamo i kakav sistem može to da dozvoli, kakvi ljudi mogu godinama da žive u neposrednoj blizini i da ne reaguju i kakvo smo mi društvo ako dopustimo da i ovo, kao i svi slučajevi pre ovoga prođu nekažnjeno i zaborave se za tri dana.
NE PROPUSTITE
