Danas ću opet da filozofiram, tj. da kenjam. Krećem u akciju. Ako bi nenapisana knjiga istorija demokratije u Srba na policama biblioteka stajala pored famoznih knjiga Italijanske junačke pesme i telefonski imenik Tirane, još nenapisanija knjiga istorija nasilja u Srba stajala bi rame uz rame s kompletom od 32 toma Enciklopedije Britanike.
Već smo apsolvirali da se permanentno nasilje i „nezapamćeni zločini“ u Srbiji ponavljaju zato što prethodno nasilje i nezapamćeni zločini prekonoć padaju u zaborav. Kratkoća tog pamćenja - proistekla iz suštinske ravnodušnosti prema nasilju i zločinima - sprečava sticanje kolektivnog uvida da se nasilje i „nezapamćeni zločini“ ne isplate ni nasilnicima i zločincima.
Krenimo na primere. Godine 1903. neformalna grupa oficira, nazvana kao u nekom stripu Crna ruka, potegne pa zverski ubije kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i na upražnjeni presto instalira kralja Petra Karađorđevića. Taj nezapamćeni zločin ne samo da nije izazvao nikakvo ibretenije ondašnje javnosti nego je primljen sa odobravanjem. Čak je i proslavljan.
Međutim, takozvani crnorukci ne miruju. Ni kralj Petar im nije po volji i bezbeli bi i on bio ubijen da u poslednji čas nije umro prirodnom smrću. Crnorukci ne odustaju. Sledeća meta na koju su se ustremili je kralj Aleksandar, koga bi zasigurno ubili da nije iskoristio ratni metež, potegao prvi i ubio šefa crnorukaca, Apisa. Da nije bilo tako, da je i Aleksandar ubijen po planu, ne treba uopšte sumnjati da bi i to ubistvo bilo odlično primljeno u srpskoj javnosti. Ali ni Aleksandar se neće nanositi glave. Lanac nasilja koji je pokrenuo njegov otac Petar završio je tako što je i Aleksandar platio glavom.
Ovaj pasus je upućen na znanje i ravnanje Porfiriju. Na vest da je kralj Aleksandar ubijen ondašnji v. d. patrijarha Inokentije je zapandrčio barjake na mitropoliju i popio rakiju, ne za pokoj duše ubijenog kralja - koji ga je ustoličio i kome se udarnički uvlačio u dupe - nego za zdravlje ubica. Posle par decenija komunisti su uzjahali popove.
Sto godina posle „majskog prevrata“, neupamćeni „nezapamćeni zločin“ se ponavlja. Državni (neškolovani) oficiri, udruženi s kriminalnim klanom, a po naređenju N. N. (do moga) političkih pozadinaca, usred bela dana ubijaju Ðinđića i time pokreću sled događaja koji nam se upravo obijaju o glavu, a tek će se obijati.
Ðinđićevo ubistvo u srpskoj javnosti nije prihvaćeno onako radosno kao Aleksandrovo. Ali samo prividno. Sa izuzetkom 4% populacije Srbije - koja je podržavala Ðinđića - svi ostali su ili podržavali huškače na streljanje, ili su bili ravnodušni. Da puč pukim slučajem nije sprečen u poslednji čas, nezapamćen zločin bi prekonoć pao u zaborav.
Po gvozdenom pravilu da i nasilnici i zločinci ubrzo podele sudbinu žrtve, Šiptar i Duća su ubijeni kao psi u Meljaku, a Legija i Zveki zaglavili na praktično doživotnoj robiji.
Politički pozadinci su, takođe po gvozdenom pravilu, izvukli dupeta. Tu su, među nama. Neki od njih se javno zgražavaju nad „nezapamćenim zločinima“. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
