Pre neki dan objavio sam na Tviteru najpre tvit, a potom i video-klip, u kojima sam najiskrenije pozvao na smirivanje tenzija povodom svih burnih dešavanja proizašlih posle dve zastrašujuće tragedije koje su zadesile našu zemlju. Pozvao sam vlast i režimske medije da ne omalovažavaju opravdane proteste običnog sveta koji je izašao na ulice, a opoziciju i njene medije da ne zloupotrebljavaju te proteste, i da se sedne i razgovara kakva rešenja da ponudimo.
Dao sam čak i intervju za Kurir u kom sam sve to ponovio. Srbiji je potreban mir, Srbiji su potrebna rešenja, dijalog, uvažavanje, Srbiji je potrebna iskrena borba protiv nasilja. Međutim, kako sam to sve uradio, tako je usledila kanonada uvreda onih koji su navodni borci protiv nasilja. Stizale su pretnje sa raznih botovskih Tviter profila, stavljalo mi se u izgled da ću biti u zatvoru, da sa vlastima nema šta da se priča, već svi moramo da budemo streljani, obešeni, u krvi skinuti sa vlasti, da nam se porodice pozatvaraju i pobiju, da nam se zabrani rad.
Da se razumemo, što se tiče tih junoša sa Tvitera, uvek sam se rukovodio onom narodnom da pas koji laje ne ujeda. Oni to rade po zadatku, zarađuju dnevnice i, naravno, kao „veliki junaci“ nikada ne smeju da svoje stavove iznesu pod imenom i prezimenom, već kao miševi prete sa fejk profila. Ipak, pitao sam se zašto toliki napad povodom krajnje racionalnog poziva da se smire tenzije, odnosno zašto je neko protiv spuštanja lopte. Naravno, nije bilo teško zaključiti da se takav poziv od strane nekog ko pripada vladajućoj stranci ne uklapa u agendu onih koji su pomislili da nekakvom revolucijom mogu nešto da učine u smislu ostvarivanja svojih političkih ciljeva. Njihova agenda je bila da se prilike radikalizuju do kraja, odnosno da se s pravom ljut narod, koji inače na tom protestu većinski ne može da očima vidi sve te opozicione lidere i liderčiće, zloupotrebi kako bi se određene usijane opozicione glave domogle neke od fotelja. Oni sami ističu da ih nikakvi razgovori ne zanimaju, da će silom da zauzmu vlast, da na izbore ne žele da izlaze. Zaigrala se deca, ali problem je kad u tom ludilu u kom su politiku zamislili kao mali Ðokica podbunjuju ljude.
Blokiraju ulice, međunarodne saobraćajnice, troše energiju ljudi, vređaju svakog ko ne misli kao oni. Sve zbog agende, a agenda je nikakav mir i razgovori sa vlastima, već samo golo nasilje i radikalizacija. To je baš ono što vlast mora po svaku cenu da izbegne i da, umesto oštrih reči prema opoziciji i bilo kom ko protestuje, izrazi razumevanje i ponudi dijalog. O svim mogućim temama koje neko poželi mora da se razgovara. Ukoliko hoće o REM da razgovara, može. O rijaliti programima, može. Jedino što nije moguće su ucene. To da neko traži da gasimo novine ili da otimamo frekvencije medijima jednostavno ne dolazi u obzir. Možemo i o izbornim uslovima, može i o novim izborima. Mora da se priča o problemu vršnjačkog nasilja, o sadržajima na društvenim mrežama, šta je sve deci i mladima danas dostupno i kako ih zaštititi. Dakle, otvoreni smo za svaki vid dijaloga, svi su pozvani, a posebno želimo da se obratimo običnom čoveku koji ide na protest i koji je uglavnom i protiv vlasti i protiv opozicije, jer mu se sve smučilo. Na te ljude niko nije obraćao pažnju svih ovih godina. Tim ljudima smeta nešto u sistemu.
NE PROPUSTITE
