Protesti protiv nasilja sve više postaju protesti na kojima se demonstrira nasilje. Najvećim delom verbalna agresija, ali malo-pomalo dođe tu i do fizičkih nasrtaja „nenasilnih“ demonstranata jednih na druge. Kola su krenula nizbrdo kad su lideri dela opozicije odlučili da preotmu protest od građana koji su izašli na ulicu mirno i dostojanstveno s ključnim zahtevom da im deca budu bezbedna. Vlast je nespretno reagovala, nije razumela ljude, a deo opozicije je namirisao krv smatrajući da će kroz najgori vid beščašća, zloupotrebljavajući tragedije koje su nas pogodile i narodnu energiju, srušiti vlast. Na kraju se sve svelo na bizarne i idiotske političke zahteve, a ono zbog čega je sve pokrenuto, a to su strašne tragedije koje su se dogodile, otišlo je u zaborav. Više niko na tim protestima ne pominje žrtve, ubijena deca su brže-bolje zaboravljena, a njihovo mesto zamenili su zahtevi da se smeni REM ili da imamo nekakve prelazne vlade. Valjda bi, baš kako je napisao jedan opozicioni tviteraš, trebalo iskoristiti šansu koju su im dala mrtva deca. Ta šansa se zove da uvale bez izbora svoje zadnjice u ministarske fotelje. Kakvog li odvratnog licemerja i bestidnosti.
Meni ne mogu da izađu iz glave žrtve. Svaki dan razmišljam o roditeljima kojima je kuća ugašena. Možda se neki par toliko mučio da dobije dete i tek tako Bog da ga uzme, jer je ludak odlučio da ga rafalom bez ikakvog razloga pokosi. Otac sam četvoro dece i ove tragedije su me definitivno naučile da se bukvalno svaki dan Gospodu zahvalim za to što su mi deca zdrava. Ništa važnije za roditelja ne postoji. Neko zbog ludila dvojice psihopata više ne dočekuje dete iz škole, ne raduje se njegovom uspehu, nema ko kod kuće da ga dočeka sa osmehom i zagrljajem. Te tragedije su me naučile da je za istinsku sreću potrebno samo da smo svi kao porodica na okupu, jer koliko god da si se u životu ostvario, šta god da si od materijalnog stvorio, ukoliko niste na okupu i ukoliko se nisi posvetio detetu, dovoljno da bi ga vaspitao ispravno, sve to što si ostvario ne vredi pola lule duvana. Roditelji dečaka (13) bili su vrhunsku uspešni ljudi. U jednom trenu njihov sin im je uništio sve, tako da te svoje uspehe mogu mačku o rep da okače kada onaj ključni uspeh, vaspitanje deteta, nisu ostvarili. Zakazali su oni, kao što je zakazao i sistem. Otuda, moja želja da izađem na protest još na početku bila je moj bunt protiv nečega gde je sistem zakazao. Recimo u tome što se dozvoljava totalni liberalizam u svemu čime se uništava porodica. Dozvoljavaju se promocije džender ideologije, pederastije, raskalašnog i amoralnog života. Porodice nam se raspadaju pred očima, ljudi se masovno razvode, vređamo Crkvu, Boga, patrijarha, pljujemo na veru, na tradiciju, rušimo zdrave temelje jer, bože moj, želimo evropske vrednosti. Eto, zato sam hteo da idem na taj protest. Međutim, kao što je protest otet svim građanima Srbije, tako je otet i meni. Oteli su ga neodgovorni ljudi koji su preko narodnog bunta želeli da se dokopaju vlasti. Plašim se da će se mnogo toga svesti da je pojeo vuk magarca, odnosno pričaćemo o svemu i svačemu, ali ništa konkretno se neće učiniti. Sve to nam se događa jer je jedna neodgovorna grupa ljudi smatrala da im je tragedija šansa za njihove političke ciljeve. Žrtve? Za koji dan, plašim se, više ih se niko neće setiti. Kao što se niko neće setiti ni kako su i zbog čega protesti počeli.
NE PROPUSTITE
