Navikli smo da nas političari konstantno pozivaju na slogu. Kad god je neophodno da se izvučete iz neke teške političke situacije, poziv na narodno jedinstvo je uvek dobrodošao. Iskreno, ima li narodnog jedinstva i da li je neophodno, ponekad i na silu, zagovarati tezu o njegovoj neophodnosti.
Autor ovog pisanija i sam je dugi niz godina prateći i baveći se politikom živeo u toj iluziji o neophodnosti narodnog jedinstva. Događaji koji nam prethode od novembra prošle godine razbili su mi tu iluziju. Narodno jedinstvo je besmislena fraza u savremenom svetu.
Da biste koliko-toliko mogli da zagovarate narodno jedinstvo, neophodno je da kod svih političkih subjekata postoji neki minimalni zajednički imenitelj u smislu političkih ciljeva. Kod nas on ne postoji. Zapravo, strana koja trenutno blokira normalan život i funkcionisanje institucija otvoreno i kaže da ne želi da živi u bilo kakvom jedinstvu sa većinskom Srbijom. Zašto bi onda druga strana na silu zagovarala jedinstvo sa takvim ljudima? Otuda, daleko je bolji koncept da se prihvati realnost, a to je da mi ne možemo da živimo u nekoj harmoniji, niti je moguće da imamo nekakav zajednički život, već smo prinuđeni da živimo jedni pored drugih, i to je to.
Nema potrebe da razgovaramo, jer druga strana neće da razgovara. Nema čak potrebe ni da sukobljavamo mišljenja, jer besmisleno je voditi polemiku sa ljudima koje ne možeš ni u šta da ubediš. Prihvatiš ih kakvi jesu i ideš dalje. Prihvatiš da nekih 30 odsto hipnotizovanih će uvek da te mrzi i živiš s tim. Fokus ti je onih 70 odsto u kojima imaš tvoje tvrdokorne pristalice, ali i one sa kojima postoji šansa da se razgovara. Uostalom, ovaj grozni petomesečni period pokazao mi je sa kim mogu da budem blizak, a sa kim ne mogu, ko jeste prijatelj, a ko nije, ko se pokazao kao čovek, a ko nije. Ne mogu da zaboravim uvrede, najgoru diskreditaciju i druga nepočinstva koja su neki prema meni i mojoj porodici činili. Bez obzira na to što mogu da oprostim, jer sam vaspitan u pravoslavnom duhu, da zaboravim, nikako ne mogu i neću. Granica je zauvek napravljena i tu više nikakvo jedinstvo ne može da se zagovara.
Da budem do kraja iskren, išao bih i još dalje. Recimo, u društvenim naukama, formirao bih što više fakulteta koji se bave istorijom, sociologijom, političkim naukama... Kao ubeđeni tradicionalista i konzervativac, pravio bih fakultete koji bi ideološki bili na toj strani. Nemam nikakvu želju da bilo kakvo levo-liberalno mišljenje bude negde nametano mom detetu na nekom fakultetu, kao što se to trenutno čini na brojnim državnim fakultetima. Ne želim da mom detetu predaje Jovo Bakić, niti Miodrag Jovanović, Dinko Gruhonjić i slični karikaturni likovi, koji danas haraju državnim univerzitetima. Ne želim ni da mi deca uče lažnu srpsku ideološki usmerenu istoriju 19. i 20. veka. Želim da imaju mogućnost da proučavaju nastanak Ravnogorskog pokreta i da uče kako su se četnici među prvima u porobljenoj Evropi podigli na ustanak protiv Nemaca. Želim da imaju veronauku u školi kao obavezni predmet. Molim lepo, želim da ih u takvu školu upišem, pa nemam ništa protiv da se školski odbori opredele da li žele takav koncept obrazovanja dece i da na osnovu toga biram školu u koju ću dete da upišem.
Da zaključim, pozivi na narodno jedinstvo su iluzija i gubljenje vremena. Ako želimo da nam društvo ide napred, prihvatimo realnost koja je oko nas.
"SLOBODNOG ČOVEKA NE MOŽETE DA UPLAŠITE" Vučić pozvao građane na veliki svenarodni sabor u Nišu: Da pokažemo kako pristojna i normalna Srbija funkcioniše