Istorijska važnost Visokog Mesta - koja se neće baš poklopiti sa slikom istorijske važnosti kakvu Visoko Mesto priželjkuje da vidi - sastoji se u tome što je Carstvoje Njegovo razbucalo sva vekovna prenemaganja i foliranja i pokazalo srpsko društvo onakvim kakvo zaista jeste
.Onomad napisah da Visoko Mesto opstaje ovako dugo na vlasti poglavito zato što krajnje ozbiljno - ja sam dodao i preozbiljno - shvata politiku i državna posla. Takođe sam napisao da ozbiljnost shvatanja politike i državnih poslova nije garancija kvaliteta politike, a pogotovo ne države, ali da je neozbiljan pristup politici i nemanje pojma o državnim poslovima (osim kao prilici za muljavine) garancija neuspeha.
Još sam ja štošta napisao u mojim džaba krečenjima dugog trajanja. Između ostalog, na primer, i zaključak - za čiju tačnost garantuje stvarnost - da se visoki režim ne može srušiti iz prostog razloga što je sve što se imalo (i moglo) srušiti odavno srušeno. I to znatno pre Visokog Uspenija na vlast.
Rušenje je - isprva kurvanjski, ispod žita, na kvarno - počelo u noći šestog oktobra 2000, da bi se posle Đinđićevog streljanja nastavilo udarnički, da ne kažem baš buldožerima, da bi na kraju sve bilo srušeno do temelja na „Veličanstvenom mitingu za Kosovo“, na kome je - besan na otcepljeno kosovsko selo - Koštunica odsekao qwrz svim građanima Srbije, kojima je pride - da im pospe so po rani - Koštuničin ahbab, Novosrbin i povratnik u vjeru prađedovsku, Kusturica, doviknuo sa bine: „Đe ste, pacovi.“
Isprva sam - dok sam se, u svojstvu specijalnog posmatrača ljotićevskog orgijanja, smucao po marginama veličanstvenog sranja - bio malčice ko i besan na Kusturicu, ali sam još iste večeri dokonao da je Kusturici svaka bila ka vladičina - umal, grešna mi duša, ne napisah „ka muftijina“ - i da je pitanje bilo na mestu.
Doista, đe ste bili, slobodni građani, nezavisni intelektualci i javne ličnosti iz svih oblasti života i rada? Zašto makar sutradan niste upriličili protestni skup zbog gubitka jednog mladog života, demoliranja Beograda, masovne pljačke i neskrivene Palikućine namere da Srbiju pretvori u pravoslavnu ljotićevsku džamahiriju.
U čemu bi i uspeo - a da niko dupetom ne bi mrdnuo da se usprotivi - samo da Palikuća nije prekardašio i da nije dobio telefonski poziv iz jedne daleke prekookeanske zemlje. Da je bio crnac ili Arapin - a pravo je čudo što nije - dobio bi i krstareću raketu u glavu. Ovdašnji bašibozuk, bagra i brabonjci poprilično nekažnjeno prave teške brljotine, samo zahvaljujući tome što su belci.
Dan posle veličanstvenog mitinga, nad ruševinama Srbije se nadvio olovni oblak besmisla, beznađa i dezorijentacije i evo ga, i dan-danas se nadvija, sve olovniji i sve beznadežniji. Alfred Žari - koji je kod nas poznat uglavnom po komendiji „Kralj Ibi“ - smarao je da rušenje samo po sebi nije katastrofa, da, štaviše, treba što više rušiti, da bi se sagradilo nešto bolje.
"SLOBODNOG ČOVEKA NE MOŽETE DA UPLAŠITE" Vučić pozvao građane na veliki svenarodni sabor u Nišu: Da pokažemo kako pristojna i normalna Srbija funkcioniše