Ko hoće da personae dramatis iz srpskih vlasti (svih boja) dovede u stanje zapenušanog amoka, samo treba da im postavili sledeće pitanje: Šta ćete raditi „kad se vojska na Kosovo vrati“ i kad Kosovo ponovo (po treći put) bude naše?
Ko pak hoće da nekog iz srpskih opozicija (takođe svih boja) dovede u isto zapenušano stanje, dovoljno je da mu postavi pitanje: Šta ćete raditi kad pobedite na izborima?
Odvajkada je u Srbiji do fanatičnosti važan samo preduslov za realizaciju svetog cilja - dakle, ratna ili izborna pobeda - a šta će se raditi dan posle pobede, to je već pitanje koje postavljaju samo „strani plaćenici“ ili ćaciji - često objedinjeni u jednoj ličnosti - i smatra se nevrednim diskusije.
Da je Pjer de Kuberten bio Srbin, njegova olimpijska deviza bi zacelo ovako glasila: Važno je ratovati i učestvovati na izborima, nije važno znati zašto se ratuje i šta će se raditi posle pobede na izborima. Nije čak važno ni promisliti možemo li pobediti u ratu (na izborima), važno je ratovati i učestvovati na izborima.
Kad god razmišljam na ovu temu, setim se komandanta srbskog đeneralštaba s kraja XIX veka, koji je na upozoravanja (retkih, treba reći) trezvenih oficira da možda nije pametno jurnuti u (inače žestoko besmisleni) rat protiv Bugarske sa topovima upropašćenim u prethodnom ratu, ovako odgovarao: „Kakvi, more, topovi, meni protiv Bugara ne trebaju ni prangije“, a na primedbu da nema smisla ići u rat bez sanitetske službe padao je u amok, penušao i govorio: „Kakav sanitet, neće biti ranjenih srpskih junaka.“ Da je Dodik i tada bio u političkom opticaju, sigurno bi rekao: „Ne mogu nama Bugari ništa, jači smo od sudbine.“
Treba li uopšte naglasiti da je taj rat u kome je Srbija prošla ko bosa po trnju - a Beograd samo zahvaljujući intervenciji Austrougarske izbegao da postane Severozapadna Sofija - u našem tadašnjem narodu prihvaćen sa ogromnim oduševljenjem, možda istovetnim oduševljenju s kojim je naš današnji opozicioni narod dočekao studentarijski zahtev za raspisivanje izbora.
Politika je veoma ozbiljna stvar. Vučić veoma ozbiljno shvata politiku. Ozbiljnost shvatanja politike - pisao sam već o tome - nije nikakva garancija kvaliteta politike, ali je neozbiljnost shvatanja politike - zabašurena mnogostradalnim jaucima i zapomaganjima - garancija neuspeha.
Parlamentarni izbori nisu igra na sreću. Pravilo saglasno kome ako dovoljno dugo igraš loto, u jednom trenutku moraš „ubosti sedmicu“ ne važi u politici i na izborima zato što ne važi ni u lotou: legion je ime dilberima koji decenijama igraju loto i nikad ništa ne ubodu.
Ono, fakat, dogodi se ponekad - čitali ste sigurno o tome u novinama - da N. N. dilber jedan jedini puta u životu kupi loz ili popuni tiket i dobije premiju ili „sedmicu“ - ali prethodno ispuni uslov sine qua non: mora da kupi loz ili da popuni tiket.
