Ako je Porfirije u pravu kad kaže da „mi znamo ko smo i šta smo“ - lično mislim da nije i da mi pojma nemamo ni ko smo ni šta smo, što ću docnije obrazložiti - da li onda znamo jesmo li ili nismo antifašistički narod?
Najtačniji odgovor bi bio: kako kad i kako ko. Moja neznatnost se, recimo, rodila i odrasla u jednoj izuzetno antifašističkoj, često preko neukusa antifašističkoj Srbiji, u kojoj su sve tamo do sredine šezdesetih sve sudske presude, svi dopisi, sva rešenja, državna papirologija uopšte, završavali parolom „Smrt fašizmu, sloboda narodu“. Tek onda su dolazili pečat i potpis.
Napisavši „često i preko granica ukusa antifašista“, pisac je hteo da kaže da je srpski antifašizam bio podjednako palanački, diletantski, primitivan i groteskan kao što je - kad je druga nastala sudija - bio (i ostao) srbski nacionalizam i salonski fašizam.
Poetika srpskog antifašizma dala je nekoliko lepih plodova u svim oblastima umetnosti, ali je uglavnom rađala plodove otužnog kiča. Moj antikomunizam - koji sam „preležao“ tek kad sam video šta će ispasti iz „godina raspleta“ i kad sam shvatio da ću za komunizmom ubrzo zažaliti - bio je mnogo više estetske nego političke prirode.
Ni u antifašističkoj alotropskoj modifikaciji Srbi nisu mogli bez megalomanije i puvanja, ali su slično - šta slično, isto - kao i u postkomunističkoj nacionalističkoj alotropskoj modifikaciji bili podjednako i mnogostradalni i nepobedivi. Zvanična antifašistička verzija je glasila: Niko nije podneo više žrtava nego mi i niko nije pobio više Nemaca i domaćih izdajnika od nas (jebo ja nas).
Kao i nacionalistička, i antifašistička srpska mašta bila je razobručena, nije znala za granice, koje su znali čak i ondašnji osnovci, među njima i ja, koji su se u uzrastu od deset godina sprdali s nekim podvizima iz antifašističkog stripa „Mirko i Slavko“, naročito sa scenom u kojoj Slavko spasava život drugu Mirku antologijskom rečenicom: „Mirko, pazi metak!“ Onako pošteno govoreći, srpska antifašistička propaganda bila je toliko bljutava da je na momente mogla poslužiti kao propaganda fašizmu.
Posle pada antifašizma - pardon, komunizma - antifašizam je prekonoć izašao iz mode, a „in“ je, takođe prekonoć, postao nacionalizam, koji su u opticaj vratili upravo istaknuti komunisti. Što je već ključni dokaz za Đinđićevu tezu da smo „mi društvo koje ne zna ništa o sebi“. Jer da je ovo društvo išta znalo o sebi (i svetu), dokonalo bi da ga u demokratiju ne mogu povesti ljudi koji su - kad je to bilo „in“ - bili staljinisti, ljudi posebnog kova, za koje je parlamentarna demokratija bila uzrok svih zala ovog sveta.
Kako sada stojimo sa antifašizmom? Zvanično odlično. Svakog 9. maja se polažu venci, drže se govorancije o mnogostradalnosti i nepobedivosti. Ali taj je antifašizam nekako parcijalan, tačnije, to je antifašizam ruskog stila, koji, kao i bivši antifašizam srpskog stila, na Zapad gleda kao na izvor svih zala.
PREDSEDNIK VUČIĆ: Učinićemo sve da Srbiju ponovo podignemo na pobedničko postolje