Kad god se govori o takozvanim godinama raspleta - periodu od 1987. do 1990 - i ko god o tome da govori, govori (se) da je Srbija „prespavala rušenje Berlinskog zida“, što je samo još jedan iz mnoštva lažnih mitova.
Tačnije je reći da je nekadašnja Srbija - bar ona većinska, inače sklona rušenjima - bila u dubokoj žalosti zbog rušenja Berlinskog zida i da je - u granicama svojih skromnih mogućnosti - prionula da sagradi, nazovimo ga, nevidljivi Beogradski zid, kojim će se ograditi od svetskoistorijske realnosti.
Budući da je marksizam ponikao iz hegelijanstva, ondašnji marksisti, koji su se prekonoć nacionalizovali, garant su ovako kontali: mi ćemo raditi šta smo naumili, a ako se to ne bude poklapalo sa svetskom realnošću, tim gore po realnost. Onda je čvrstina uverenja da će stvarnost izgubiti rat sa nama (jebo ja nas) dodatno ojačana temeljnim principom srpskih politika (svih vremena i maltene svih boja) „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“. I - šta.
Stvarnost je zaista izgubila rat. Ali ne svetska, nego naša. Bubanj svetske realnosti je krajem osamdesetih govorio sledeće:
„Autoritarnim režimima je na tlu Evrope odzvonilo (da se Vlasi ne bi dosetili, bubanj nije govorio da im je samo privremeno odzvonilo), autoritarni režimi nisu dobri za biznis, komplikovane tvorevine tipa SSSR, Čehoslovačke i Jugoslavije treba da se fragmentarizuju i parlamanetarizuju (i to je dobro za biznis). Pa ko došo, dobrodošo, a ko ne dođe, ako i ne najebe, onda ko ga jebe.“
Treba li reći da mi nismo došli, da smo najebali i da nas niko ne jebe dva posto. A evo zašto, što reko Blic. Lažan je mit i rečenica da Srbija tokom godina raspleta i tokom devedesetih nije imala „potencijal“ da se parlamentarizuje i demokratizuje. Dibiudus wrong. Srbija nije imala potencijal da ostane u autokratskom modu u kome se najbolje oseća, koliko god se Milošević i svita trudili da spasu što se od autoritarizma spasti može.
Autoritarni poreci, naime, nisu stvar političke volje, nego podatnosti ove ili one populacije za potčinjavanje autoritarnom vođi i partiji, a srpska populacija s kraja osamdesetih i tokom devedesetih bila je samo polovično spremna na to, a i ta spremna polovina nije bila spremna da se podvrgne autoritarnosti jugoslovenske varijante staljinističkog tipa.
A zašto, što reko Blic. Zato što je svetska realnost lepo rekla da je autoritarnim režimima odzvonilo, nije svetska realnost pričala napamet, ali nije to ulazilo u srpske glave uverene da mogu i ono što ne mogu i da im niko ništa ne može jer su jače od sudbine.
Srbija je posledično završila u seriji hibridnih režima, koji nisu imali „potencijal“ da budu dibidus autokratski, ali isto tako nisu ili su imali još manje potencijala da se transformišu u demokratske i koji su - ovo već samo Srbin imade - s vremenom bivali sve manje otvoreno autokratski, ali i sve manje demokratski orijentisani.
I eto, tako smo mic po mic dospeli u ovo stanje ni ribe ni devojke, koje ne ide ni u kola ni u čamac, koje ne ide nikud, osim možda u poslovične 3LPM.
VUČIĆ SA DIREKTOROM MAĐARSKE POLICIJE: Poslao najsrdačnije pozdrave mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, iskrenom prijatelju Srbije (FOTO)