Prošlog meseca nas je zauvek napustio Džozef Naj, jedan od poslednjih pripadnika stare garde svetske strateške inteligencije, koja je još uvek znala šta su dobri strateški (da ne kažemo nuklearni) i diplomatski običaji, kada se strateške i diplomatske stvari nisu još uvek vodile preko Tiktoka
Ovaj čuveni američki profesor još čuvenijeg Harvarda nije bio neki hermetični i pogubljeni intelektualac, već i veoma vešt praktičar, te je tim svojim praktičnim veštinama služio nekoliko američkih demokratskih administracija.
Počeo je u odseku za kontrolu nuklearnog naoružanja, da bi kasnije zauzimao mnoge druge pozicije koje nisu izvikane, već iz senke usmeravaju državnu politiku, kao što su predsednik nacionalnog obaveštajnog saveta ili šef diplomatskog odseka ministarstva odbrane, odnosno američke vojske, odnosno Pentagona. Za dlaku mu je izmakla najčuvenija od svih čuvenih strateških pozicija američke politike - pozicija savetnika za nacionalnu bezbednost - jer su njegovi nesuđeni demokratski predsednički kandidati gubili predsedničke izbore od republikanaca, pa mu se nije dalo da zasedne u ovu moćnu i pametnu stolicu u kojoj su nekad sedeli Kisindžer i Bžežinski - ljudi koji su menjali stratešku konfiguraciju sveta.
Za razliku od ovih nemilosrdnih pragmatika koji su bili tehničari nepatvorene moći, Naj je isticao važnost etike i moralnih načela u politici i strategiji i tvorac je termina „meke moći“ i „pametne moći“ znajući dobro da nijedna moć, bila ona i najjača i najstrašnija, ne može bez legitimiteta, odnosno da mora biti priznata od onih nad kojima se primenjuje.
U tom smislu je permanentno savetovao američkoj politici da ne preteruje i da poštuje, koliko se to može u ovim nemilim strateškim stvarima od strane onih najmoćnijih, međunarodni poredak i međunarodno pravo, stalno ističući da Amerika ne može sama da kroji međunarodnu kapu, već joj za to treba sofisticiran sistem savezništava i koalicija. Nekad bi ga čuli, a nekad ipak ne, jer je on bio „mekan“, što će ostati glavni termin koji se vezuje za delovanje ovog pravog američkog patriote, koji je kao i sve patriote drugde širom sveta bio zaljubljen u svoju otadžbinu, ali koji joj je upravo zato i davao dobronamerne savete kako da drugim zemljama i narodima bude prihvatljiva, a ne neprihvatljiva. Međutim, moć savetima teško veruje sve dok ne zagusti i ima prirodnu težnju da se širi koliko može dok je neka druga moć ne zaustavi, ali je na nama savetnicima da kažemo što može da se popravi, fiksira i bolje podesi kako bi se izbegla zla koja po definiciji nosi velika moć.
Tako je i Džozef Naj bio jedan od retke grupe takozvanih fiksera u svetskoj politici, doduše manjeg formata od Kisindžera ili Primakova, kojih je sve manje na svim stranama, usled čega gori svuda od Ukrajine do Gaze, ali će ih svet morati ponovo pronaći ako misli da te požare zaspe pokojom bocom protivpožarne pene kako nam ne bi zahvatili čitavu zemaljsku kuću.
Prošle nedelje je na Institutu društvenih nauka održan skup „Džozef Naj i njegova naučna zaostavština“, koji je okupio posvećenike međunarodnih odnosa i geopolitike, koji su raspravljajući o ovom visprenom i blagom profesoru zapravo razvijali ono što nam je u ovakvim vremenima ubrzanja istorije najpotrebnije - strateška inteligencija - bez koje je svaka moć slepa i nužno ide ka podvodnim stenama koje vide samo oni koji su njihovom profesionalnom proučavanju posvetili čitav život.
TRAMP VEČERAS DONOSI ODLUKU O NAPADU NA IRAN? Okuplja tim za nacionalnu bezbednost u Beloj kući! Počinje tajna misija Amerike i Izraela?! (FOTO/VIDEO)