Moji obaveštajni oficiri za Junk Food medije dojaviše mi prekjuče da je vojvoda Šešelj na večitoj turneji po srbskim televizorima u nekoj proseravaonici osuo drvlje i kamenje po mojoj neznatnosti, da je“ocenio“ da sam ništa-pisac i ništa-čovek, a sve zbog toga što sam u našoj prekjučerašnjoj kolumni zvorničko-tuzlanskom
Fotiju dao keca iz poezije i preporučio njegovom razrednom starešini da mu ga surdukne u bulju. Nisam mislio na školskog razrednog starešinu. Dovitljiviji će dokonati na kog sam starešinu mislio. Pretpostavljam da će i starešina dokonati.
Nije to bio prvi put da je Šešelj stao u odbranu nekog dupeta od opštenarodnog značaja. Pre nekoliko godina, prigodom afere „Dupe Desanke Maksimović“, Šešelj je u društvu još nekolicine eminentnih teoretičara književnosti kritikovao moj roman „Kontraendorfin“ u Marićevoj baljezgaonici.
U tom zamešateljstvu bilo je od sporednog značaja to što bludni pomen Desankinog dupeta nije izašao iz mog pera, nego je bio citat jednog od dobitnika nagrade „Desanka Maksimović“. Svejedno. Šešelj je hrabro stao na branik Desankinog dupeta. Kao što je prekjuče odvažno stao na prvu liniju odbrane Fotijevog dupeta, koje je ovog puta bilo ugroženo „iz mog pera“.
Pre nego što pređemo na meritum stvari - umal’, grešna mi duša, ne napisah „dupeta“ - iskoristiću priliku da onima koji me godinama pitaju - a da zašto nikad ništa ne pišem „protiv“ Šešelja, a stalno pišem nešto „protiv“ Koštunice - odgovorim da je to zato što, za razliku od Koštunice, Šešelja ne uzimam ozbiljno.
Ali Šešelj uradio ovo, Šešelj uradio ono, graknuće tankoćutne dušice. Sve je to tačno. Šešelj je napravio razna sranja - još ih pravi i još će ih praviti - ali to nije razlog da ga shvatim ozbiljno. Praviti ozbiljna sranja, ne znači biti ozbiljan čovek. Što opet ne znači da ozbiljan čovek - npr. Koštunica - nije u stanju da napravi ozbiljno sranje.
Stvar se komplikuje kad vrlo, vrlo ozbiljna sranja - neuporedivo subverzivnija od Šešeljevih - pravi čovek koji bi po prirodi svog poziva morao biti vrlo, vrlo ozbiljan i koji - zahvaljujući outfitu - izgleda ozbiljno. Mislim na Fotija. U ovoj otupeloj sredini u kojoj se smatra da si hrišćanin ako si Srbin i ako na duks zapandrčiš rusko Z, optužiti veliku grupu ljudi za satanizam prolazi nezapaženo - a u delu javnosti čak propraćeno simpatijama - ali to je jedno veeeliko metafizičko sranje, jedno od velikih sranja zbog kojih nam je „ovako kako nikad nije bilo“.
Otupela javnost nije u obavezi da zna, ali bi Fotijev razredni starešina morao znati - siguran sam i da zna - „da se ime Gospodnje ne uzima uzalud“, a da se tek ime Sotonino ne uzima uzalud ili bolje reći - uludo.
Šta biva kad se ime Gospodnje uzima uzalud, možete se obavestiti iz veronauke koju vam je uveo Đinđić. A šta biva kad Sotonu ugledate u drugima, to ću vam reći ja. Rogonja (čitaj Sotona) vam se prikrade iza leđa i surdukne vam qwrz obmotan bodljikavom žicom. Našu današnju kolumnu posvećujem Fotijevom razrednom starešini.
· Reaguj