Iskreno, ne znam zašto je Šešelj - nadaleko poznat po biranom rečniku i tankoćutnosti u izražavanju - popizdeo zbog figurativne razrednog starešine defloracije Fotijevog dupeta.
Očigledno nije upućen u srpsku tradiciju, koja je na mojoj strani. Uzmimo, recimo, epizodu iz žitija mog omiljenog srpskog tirjanina, žestokog antiklerikalca, knjaza auto-puta Miloša Velikog.
Jednom zgodom neki N. N. pop došao poslom u knjaževski konak, ali budući da je red pred tadašnjim Visokim Mestom - umal’ grešna mi duša ne napisah „visokim dupetom“ - bio podugačak, pop ode u Kragujevac da nešto pazari, a u konaku ostavi trebnik ili neku drugu sveštenoslužbenu knjigu da mu „čuva mesto“.
To, naravno, nije promaklo svevidećem knjazu, koji je pozvao Vuka Karadžića i naredio mu da u trebnik, na stranici ne kojoj se obično pišu posvete, napiše sledeće bogougodne reči: „Pop taj i taj jebo kobilu u dupe“. Napred rečeno je dokumentovano u jednoj od najreferentnijih knjiga za srpsku istoriju, u „Žizniopisanijima mojim“, knjaževskog berberbaše Nićifora Ninkovića, kome se zahvalno otačastvo „odužilo“ jednom senovitom ulicom na Labudovom brdu.
Ali okanimo se guzne zajebancije, vremena su ozbiljna - i sve su ozbiljnija - valja nam gledati kude ćemo, šta ćemo i kako ćemo. U tom smislu je Visoki Vučić odlučio da pruži ruku neistomišljenicima, a o toj odluci javnost je uredno obavestio službeni glasnik cincarsko-kalburske čaršije, Rotopalanka.
Držim da bi bilo vrlo korisno za srpsku istoriju i život da Vučić to i učini, a da antivučićevska poziciona aglomeracija tu ruku i prihvati. Mada intimno sumnjam da će se to dogoditi. Bar ne dobrovoljno. To će se pre ili kasnije - kako stvari stoje, pre „kasnije“ nego „pre“ - morati da dogoditi, ali na način na koji sam već opisao u Famoznom: protivno i Visokoj volji i antivisokim voljama.
Tokovi zemaljskih stvari - uključujući i političke - imaju svoje nevidljive regulativne mehanizme koji ovosvetsku pometnju dovode u kakav-takav red. E sad, nevidljivim regulativnim mehanizmima u Srbiji nije lako, tvrd je Srbija orah, ali ti su tokovi kao tiha voda koja breg roni.
Šta, dakle, kaže do sada odronjeni breg. Breg kaže da ovako više ne ide, da je doktrina narodne države Srba svih i svuda izanđala do neupotrebljivosti i da se ili mora okretati list, ili otići u tri pizde lepe materine.
Osim što je istorijski izraubovana, Visoka Doktrina je i hipertrofirana. Gotovo apsolutna politička moć kojom Visoko Mesto raspolaže - i to dobrim delom zahvaljujući nedotupavnosti protivnika - u povelikoj je nesrazmeri s realnim odnosom društvene moći, izraženim u parama i podršci populacije, koji je otprilike istovetan izbornim rezultatima: 60 odsto prema 40.
Bilo bi vrlo dušekorisno da Visoko Mesto shvati - pretpostavljam da je i shvatilo, ali se teško s tim miri - da ovaj metež nije indukovan od strane opozicije, da se tu radi o prirodnoj sili, socijalnom tektonskom poremećaju i da je došlo vreme da se politička moć podeli, što podrazumeva i podelu odgovornosti, što znači da sam prekardašio s karakterologijom. Što znači da nastavak sledi u sutrašnjem broju.
