Decenijama se vode rasprave o dobrim i lošim stranama pokojnog socijalizma. Skoro sve njegove pozitivne tekovine su širom sveta dovedene u pitanje. Sem jedne. To je pristup obrazovanju.
Komunisti, kao jedna od grana potomaka prosvetiteljstva, nasledili su obuzetost obrazovanjem i prosvećivanjem. Učili su po zatvorima i uz logorske vatre u ratu. Posle rata su sprovodili kampanje opismenjavanja. Devojke su na radnim akcijama išle na krojačke i daktilografske kurseve. Momci su u vojsci učili da voze kamione. To je bila osobina svih komunističkih režima. U Poljskoj su Nemci skoro iskorenili sve intelektualce, od učitelja naviše. Uz sav revolucionarni teror, tamošnji komunisti su podigli novu klasu obrazovanih ljudi. Čitao sam o tome kod oksfordskog doktora Jana Farfala. U Kini su u početku podizali obrazovne institucije, onda su ih uništili u kulturnoj revoluciji, pobuni studenata protiv profesora. Međutim, posle Dengovih reformi su, korak po korak, stvorili vrhunski obrazovni sistem. Sistem u kome običan vojnik poreklom iz siromašnog sela, Mo Jen, završi umetničku vojnu akademiju, a posle dobije Nobelovu nagradu.
Jugoslavija je u tom pogledu prednjačila. U Sovjetskom Savezu se za vreme Hruščova plaćala školarina za gimnazije i fakultete. Taj neočekivani podatak mi je otkrio profesor Aleksej Timofejev. U raznim socijalističkim zemljama je postojala zabrana za upis na fakultete dece narodnih neprijatelja. Naša bivša država je po pristupu obrazovanju bila ispred mnogih bogatih zapadnih zemalja. To se najbolje vidi kada pročitate knjigu ili pogledate seriju „Moja genijalna prijateljica“. Elena Ferante opisuje kako se dve drugarice iz predgrađa Napulja bore da upišu gimnaziju, a kasnije i fakultet. Jedna od njih ne uspeva, jer nema niti novac ni roditeljsku podršku. Radnja se dešava u drugoj polovini pedesetih godina, za vreme italijanskog privrednog čuda.
U isto to vreme, moja majka i njena mnogobrojna rodbina, siromasi s periferije zabite Peći, studirali su šta god su poželeli. Uz to su dolazili iz četničkih porodica, pa nisu koristili uobičajene crnogorske političke veze. Sva ženska deca su završila fakultete, a i neki od sinova, makar i posle desetak i više godina. To je važilo za skoro sve porodice u toj zemlji. Dragomir Bondžić navodi kako je u to vreme kružila šala da je najbolji način zarade za studente bio uzimanje stipendije.
Pristupačnost visokog obrazovanja je i na Zapadu bila veća nego danas. Vojni veterani u SAD su mogli lako da upisuju fakultete. U kontinentalnoj Evropi ogromna većina univerziteta bila je besplatna i državna. Takvi su i danas. Međutim, takvi skokovi u obrazovanju i društvenom položaju, tokom svega jednog naraštaja, od čobanice iz Rugovske klisure do akademika bili su i ostali retki. Otvorenost obrazovnog sistema u Jugoslaviji je dovela do toga da je najviše doktora nauka iz siromašnih planinskih krajeva severne Crne Gore i jugoistočne Srbije. Da bi i u budućnosti neko mogao da se s dna probije do vrha pomoću obrazovanja, moraju se sačuvati besplatni državni univerziteti.
"VIDELI STE OČAJ LJUDI KOJI SU IZGUBILI SVE" Vučić: Odmah pravimo plan da svi krenu da obilaze ljude i da vidimo šta možemo da učinimo