„Olako obećana brzina“ je prostoproširena rečenica kojom je Buca Pavlović svojevremeno ušao u istoriju postkomunističke Srbije i zbog koje je ispao iz političke igre.
Pavlović je ciljao na brzinu kojom je Milošević bio naumio da reši problem Kosova i da - kao Tramp, jedan od junaka naše kolumne, koji je upro da Ameriku ponovo napravi velikom - Srbiju iz tri dela najpre napravi celom, potom i Velikom.
Od Miloševićevog obećanja ispunila se samo brzina kojom je sve u Srbiji počelo da odlazi u 3LPM, da bi na kraju otišlo i Kosovo. Koje je, doduše, Koštunica „osvetio“ dostojno junačke predačke tradicije, tako što je demolirao Beograd.
Milošević i Tramp su dibidus različiti i kao ličnosti i kao političari, ali imaju dve zajedničke osobine: sklonost prelamanju preko kolena i olakom obećavanju brzine. Setite se kako je Tramp u predizbornoj kampanji najavljivao da će rat u Ukrajini rešiti u roku od 24 sata. I - šta? Ništa. Rat u Ukrajini besni nesmanjenim, možda i pojačanim intenzitetom, a Tramp nastavlja sa olakim obećavanjem brzine.
Ovoga puta Tramp je olako obećao da će rešiti sukob Irana i Izraela istom brzinom kojom je rešio sukob Pakistana i Indije i kojom je - u prošlom mandatu - u poslednji čas zaustavio rat između Srbije i Kosova. Što reko naš narod - iz Trampovih usta u božje uši. Ali mrka kapa.
Samo su najveće naivčine ovoga sveta - mada nisam siguran da je i Tramp u to verovao - verovale u to da će Tramp obrlatiti Putina da sklopi mir pod bilo kojim uslovima osim njegovim, maksimalističkim. (U tome je, uzgred, sličnost između Putina i Miloševića. Razlika je u broju tenkovskih divizija.)
Ipak, teško da na svetu ima tolikih naivčina koje će poverovati da će Tramp privoleti teheranske mule - koje ga smatraju šefom Velikog Sotone - na pregovore sa Izraelom - koji smatraju teritorijalno manjim, ali suštinski većim Sotonom, a jedva da je verovatnije da će njegove mirovne inicijative naići na razumevanje u Tel Avivu, tim pre što Amerika obilno snabdeva Izrael projektilima i obaveštajnim podacima i što nije u prilici da se zamera Izraelu, jedinim sigurnim uporištem na Bliskom istoku.
Podozrevam da u svoje olako obećane brzine nije verovao ni sam Tramp, i to ne u smislu ovdašnjih olako obećanih brzina, u kojima davači olakih obećanja znaju da je obećanje ludom radovanje, ali u kojima uvek tinja nada da bi stvar mogla ispasti u njihovu korist, nego u smislu da ga baš briga šta će ispasti od olako obećanih brzina.
Takav površni i neodgovorni način vođenja politike ubrzo će postati - ako već nije i postao - globalni trend. Koji će dodatno povećati svetsku konfuziju (ovdašnju neće, već je na maksimumu). Politici kao veštini manevrisanja unutar granica mogućeg je odzvonilo, po svemu sudeći zauvek. To znači da će tokovi svetskih stvari ubuduće - počelo je to pre Trampa - biti prepušteni sami sebi i da će moguće - a sve će biti moguće - manevrisati politikama. Pa kom opanci, kom obojci.
